Српски сион

С тр . 248.

Б р . 16

„разумети тајне царства Божјега", и што је Христос њима од Оца Свога послао „Духа истине, који ће их упутити на сваку истину." (Јов. 16., 13.) — Или ако апостоли науку учитеља свога схватигае и разумеше, као што и разумети могоше: е онда је то још јаднија и жалоснија сведоџба, како апостоли свога учитеља — послушаше Или зар није тако ? Христос Спаситељ учи: „Не скривајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду"; и опет: „не брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело евоје, у што ћете се обући.јер „зна отац ваш небески, да вам треба све ово, него иштите најприје царства Божјега и правде његове, а ово ће вам се све додати." (Мат. 6., 19. и 20. и 32, — 33.) То и тако учитељ; а шта и како ученици? Они „постављају по свим црквама старешине" — старатеље и управитеље „ствари земаљских"!! Но не само да постављају те старатеље и управитеље, него се и сами брину за „ствари земаљске," јер и аностоли беху „старешине", или друкче „еиископи, презвитери." Али апостоли — о том сумње нема науку учитеља свога не само разумеше, него учитеља свога и послушати хтедоше; те по науци учитеља свога „земаљске ствари" занемарише, а за небеске се стараше, тело презираше, а душу чуваше, па томе и друге учише, то и другима препоручиваше и саветоваше. А кад је тако: онда „епископи, презвитери и ђакони," које су апостоли постављали никако нису били, нити су бити могли „ту, тек ради ствари земаљских"; нису били и бити могли неки старатељи и управитељи „ствари земаљских"; него су то били и бити могли у истини — „душестаратељи", као што су то и данашњи „попови/' — А да еу доиста апостоли у својим списима људе од „земаљских ствари," од богатства пропадљивог одвраћали, те их к небу упућивали и богатство вечно препоручивали, о томе пмамо н одвише много доказа, од којих ћемо привести само један; „Богатима на овоме свету заповедај, да се не поносе, нити уздају у богатство пропадљиЕо, него у Бога живога, који нам даје изобилно за ужатак; нека добра чине, нека се богате у добрим делима, нека буду подашни, заједнични сабирајућд себи темељ добар за у наиредак, да нриме живот вечни." (I. Тим. 6., 17.—19.)

Истина, да је још у почетку Хришћанства, још у време самих апостола, било неких лица, неких свештеника, који су се имали старати — ако баш тако хоћемо да рекнемо — о „стварима земаљским," о потребама телесним. Тако „кад се умножише ученици", те „иодигоше Грци вику на Јевреје. што се њихове удовице заборављаху, кад се делише храна сваки дан. Онда дванаесторица, дозвавши мноштво ученика, рекоше; није прилично нама, да оставимо реч Божју, па да служимо око трпеза. Нађите, дакле, браћо, међу собом седам поштених људи, пуних Духа светога и премудрости, које ћемо поставити над овим послом. А ми ћемо у молитви и у служби речи осгати." Та „реч бн угодна свему народу," те изабраше и „поставише иред апостоле" њих седморицу; тада апостоли „помоливши се Богу метнуше руке на њих." (Дела 6., 1. —6.) Ту седморицу назваше „ђаконима", међу којима беше и Филип: а у истим „Делима" каже се, да је „Павле и који бијаху с њим дошавши у Ћесарију ушао у кућу Филипа Јеванђелиста, који беше један од седам ђакона' 1 (21., 8.) Из наведенога дознајемо: а .Ј Отарање о ,,земаљским Стварима ' поверавало се „ђаконима", свештеницима најнижег последњег степена. — Па као што је било у прва апостолска времена, тако је исто било и кашње у цркви Христовој; и кашње се старање о „земаљским стварима" поверавало свештеницима најнижега сгенена, па још и то не свима, него само некима. За доказ тога могла би се иривести иравила црквених сабора, но то би далеко одвело. б.) Ни самим „ђаконима" не беше једина и исклучива брига, па ни главна дужност старање о „земаљским стварима". И „ђакони," као што чусмо за Филипа, беху и имадоше бити „Јеванђелисте." И „ђакони" су учество' вали „у молитви и у служби речи" и баш ради тога аиостоли и „помоливши се Богу положише руке на њих." в.) Дознајемо каква служба беше оних, који имаћаху виши степен свештенетва; какве дужности вршише „старешине" какове беху и сами аиостоли, и какове апостоли „постављаху ио свим црквама." „Старешине" имадоше „остати у молитви и у служби речи," а то тек никако није старање о „земаљским стварима." ■Да су пак „старешине" црквене то исто, што