Српски сион

О тр. 260

„СРПСКИ сион. а

Б р. 17

ту је држава, која законске границе своје све внше проширује, а наше нотискује; ту је државна извршна власт са изобилним новчаним средствима, са читавом војском својих органа, још к томе уз њих и са њима на најширим основима развијена ревносна друштвена пропаганда. Према томе огроман је наш задатак, очајна је борба наша, — али српски дух није малаксао ни у тежим, неће клонути ни у данашњим нриликама. Новије појаве у нашем народном животу казују, да је и у нас силне воље, истинског одушевљења и големог пожртвовања; да отпорна снага народна још није разривена несвесним унутарњим, беспредметним и бесцелним задевицама; да је будна наша народна, православна и правна свест, која скупља у једно снажно коло све синове српске у обрану свога народнога бића. На ово снажно коло, на свесне синове српске у том колу гледамо ми у судбоносним часовима данашњим, у данима искушења нашег, окрепљени надом, да ће испунити тешке али нама свете дужности у великом делу народне самообране. Од те самообране очекује брзе, издашне помоћи и српска основна школа, којој се спрема нова напаст и погибија. Основна је школа основа, која чини будуће нараштаје. Зар у њој да се зачиње клице народног расула ? У основној школи је учитељ вођ, кога деца слушају, коме верују и следују. Зар тај вођ да проповеда морал, мисли и осећаје противне ђенију српске породице? Малу, невину, безазлену, поводљиву дечицу љуља и заноси сваки ветар науке. Зар вихор противнародне струје да их носи са рођених недара свога народа? Зар та школа, узданица наша, да буде наше очајање? Не, то не може да буде! Помозимо сами себи, па ће нам и Бог помоћи. Св. патријарх,, Богом иостављени митроносни вођ правоелавног народа српског, пошао је напред, — пођимо и ми с њим и за њим. Прихватите и ви, остали архипастири

и пастири, дело нашега спаса, да у свему узрастемо у ономе, који је глава, из које је све тело с помоћу зглавака и свеза састављено и расте на раст Божји. Није ли школа неразлучљиви зглавак од тела? »И ашче страждет једин уд, с ним страждут вси уди, ашче ли же славит сја једин уд, с ним радујут сја вси уди«. (Павле, I., Кор., XII. 26.) Помозите и ви, народни учитељи, ви сте највише позвани, јер се тиче вашега позива, ваше муке и мучно заслуженог признања вашега благословеног рада. И ви, богати, приложите ваш сувишак на недостатак, да се богатите и у добрим делима; а и твоје име, српска сиротињо, нека се запише и засветли на даровним листовима, јер и најмањи дарак велика је задужбина. Не размишљај се дуго на крају твојих дана, родољубива старино, на коју ћеш цел оставити благо. Завештај овој цели: народу твоме нема већег доброчинства, имену твоме нема већег спомена. Помози и ти, омладино српска, нарочито ти што најбоље познајеш вредност помоћи и моћ науке; твоје живо срце нај јаче куца за мио ти народ, а живахни дух ти ствара идејале српске будућности — помози свом снагом својом, да се не разочараш у свету, који на теби остаје. Пригрлите и ви, дичне Српкиње, народно сироче. Будите му миле сеје и милостиве мајке. Ваш рад наша је радост, јер вама је Бог дао уз благослов рада и благодат успеха. На посао сви заједно, сви смо заједничари у страдању, будимо тако и утеси. Помишљајмо, да српска повесница неће расправљати ситне распре, да суди једном ил' другом по речима; она ће судити свима нама по делима. Српска повесница свакојако ће забележити крупним словима : да смо живели у кобном доба; па нека уза то забележи светлим словима: да смо томе доба и били дорасли. Поглед на учење еоцијалиета о под једнакој подели имања. II дрква и друштво људско врло су данас забринути због појављења социјалистичког уче-