Српски сион

Стр. 264

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 1 7.

спремају! Кад би којом срећом дубоко у љихову душу продрло озбиљно иитање религије, које опомиње: јесте јш створитељи и заповједпици свога бића? Кад би којом срећом иримили к срцу, и кад не би у самовољном тумачењу злоупотребили што онај побожни пјесник старог завјетнвели: човјек има своје одређено вријеме, број његових мјесеци пред Тобом је, о Боже, Ти си ноставио циљ, који ои неће прекорачити — и гато Снаситељ у нашем тексту сво.јим ученицина довикује: Ко од вас бринуКи се може иримакиути расшу својему лакаш један (ко би могао одређени ток свог живота ма и за најмању мјеру про дуљити.) Треба да сваког часа оејећамо своју одвисност од Бога, творца нашег бића, свемогућег управитеља човјечјих судби то нам даје Христос да срцу узмемо не смијемо нигда сметиути с ума, да лежи и крај као и ночетак нашег земаљскога живота у Божјој руци. Али је ли зарад тога властити труд и марљива човјечја брига за одржање сво^а живота, некорисна узалудна тежња? Не варајте се, благочестиви Хришћани, овдје се обистињује у својој вјечној вриједности и ријеч апостолова: Шшо човјек сије, шо Ке и иожњеши. Исти Бог, који је наше дане пребројио, прије но што нас је било, од вјечности је поставио мудру свету наредбу, да наш слободни рад, наш одлучан избор између добра и зла, између мудрости и лудости, има врло важног утицаја па наш земаљски живот, да су умјереност и разуздаиост, хришћански покој душе и дивље бурне страсти у својим дјеловањима и иошљедицама врло различите. И наш цио живот, у неразлучивој вези слободних радова с његовим потребним пошљедицама, цио нашживот у својој наравственој вриједности и невједности лежи већ од вјечности пред свевидећим оком Божјим. С тога си, о човјече, недостојан пред нресголом Божјим, који суди, ако намјерно жртвујеш живот, који потиче из вјечног нраизвора свега живота, ако у служби гријеху пореметиш тијело, које си из Божје руке примио, да постане храмом Божјег духа, ако у оним одношајима и с оним снагнма, које ти је Бог дао, не радиш и не дјелујеш, да свој живот

одржиш и унаприједши Пшице небеске иити сију ниши жњу, ниши сабирају у жишнице, љиљани у иољу не шруде се ниши и-реду. — Али ти, зар ти нијеси несравњено виши од њих, ти, који си као разумно етворење иозван на иенрестану дјелатност, слико Свевишњега! Да, ради и моли се, о човјече. Тада се нигда нећеш с бојажљиво очајним пе повјерљивим срцем, с иезиабожачкил мишљењем питати: шта ћемо јести? шта ћемо иити ? у шта ћемо се обући? Тад се осјећаш свјешћу ноштене дјелатности ионешен изиад бојажљиве сумње и малодушних брига у свјетле нстипе дјетињске вјере и повјерења. Тада те пишта не спрјечава, да као главни задатак у живогу сматраш старање о вј^чпом. Јер за створове, који осјећају и призиају, да су Божји створови, окићени Његовом сликом, иозвани у непролазно биће и у заједницу с в : ечним не може пиједна брига већа бити, нитедан племенитији и виши посао од хришћанске побожне тежње за царством Божјим и за Његовом ираведношћу, од вруће тежње за духовним ослобођењем од веза заблуде и гријеха, за оном небеском слободом праве дјеце Божје, до које је Христос свима својим искреним шљедбеницима утро најсигурнији пуг неумориву тежњу, да у хришћанској мудрости, ираведностн и врлини све веће н веће кораке ираве, и да Њему, духовпом створитељу, оцу св^етлости, ираизвору свега што је добро и савршено сваким кораком сличнији бивају. Али нико не може двојици господара служити, иико се не може с цијелом душом одати двојици различитих господара, који имају сасвим иротивна мишљења и тежње, и налоге једног исто тако тачио нспуњавати. као и другог. Би пе можете с истом ревношћу и с истом озбиљношћу Богу служити и мамону. Јесу ли блага овога свијета, несталне радости ове земље, којим своју цијелу иозорност п своју нераздјељиву љубав посвећујете, она вас неко вријеме маме чувственом љункошћу и сјајним обећањима. али вас наскоро повуку у ропску службу. којој жртвујете свету свијест евоје паравствене слободе, увијек сте равнодушеији према невидљивој вје-