Српски сион

С тр . 412.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 26.

пред ломачом обрати се народу: „Ево ови ме енископи наговарају, да се одречем. Бојим се то учинити, да не бих постао лажа пред лидем Госиодњим и оскврнио савјест своју и Божју правду, јер се никад нијесам држао оне науке, која је на мене лажно изнијета, већ сам учио, писао и проповиједао противно; најпослије бојим се то учинити, да не бих тијем саблазнио народ, коме сам проповиједао и друге вјерне проповједнике Божје ријечи" (НаотавиЈје се.) Ваља прочитати. А нашим радикалима, либералима, самосгалцима и њнховим поклонидима свештенпдима, ваљало би не једаред, да ирочитају, што неко написа у Спљетскоме, „ЈесИп^то". Ево, иа нека ирочитају. „Како давас стоје ствари, многи Србн, који се баве нолитиком и пишу по листовима, чисто и бистро кажу: да су у опће православни свештеници у Босни и Хердеговини неваљалци и издајице вере и народа, а на челу им архијереји. У Угарској и Хрватској пак кажу и горе о тамошњим архијерејима и свештеницима; а тек што говоре о патријарху, немогућеје и онисати. — 1Та и у Далмацији иочело је неко мрмошање. И тако, долазимо до закључка. што нам га дају „Србобран" и толики српски листови, да им ни за веру, ни за народ не вреде ни свештеници ни архијереји, ни у Босни, ни у Херцерговини, ни у Бачкој, ни у Банату, ни Славонији, ни другде. Ко ће у то, ко може, ко сме веровати? А ипак тако се пише. Пише ее тако по српским листовима, који се одиру за православље а у ствари народу ево шта кажу: „Ти народе, ваља да чуваш твоју лепу веру православну; ваља да је чуваш од Хрвата и других... али особито од твојих патријараха, епископа и свећеника! Они су ти најгори и најопаснији"! Јер но рачуну те срнске штамне они су, баш они: патријарси, еиискоии и свештеници, ти стубови, те полуге, ти темељи вере — најгори верски одметници. По рачуну те журналистике народ ваља да зна, да верује у то као у Еванђеље, да му натријарси и енископи, сви без разлике, а скоро сви свештеници у Босни и Херцеговиви, у Бачкој и Далмацији, иа и у Србији кохшју верске '

основе, чупају веру из прсију; да му они веру издају, да га продају, у „латинлук" терају, да су му они највеће издајице, најгори вероломници. А је ли то тако? Којешта! Кад би то тако било, зар би и било више српскога православља ? зар би се у и једној нравославној цркви појале несме нравославне? Рекли смо у почетку, да је православље Србина очувало. Очувало је њега и у њему све што је његово. У прошлости му било је од неогшсивих заслуга, у будућности ваљало би да буде и више. И за то, злотвор је с народнога гледишта сваки онај, који хоће да му ништи, и сатире всру. С тога Србин, кад устаје у обрану црквс своје, заслужује признање. Свак љуби своју веру, и католпк и иротестан и јевреј и мухамеданац и т. д., за што да је не љуби и Србин кад му је она ирибављала светле дане. Неманића, кад га је мелемом нривијала у горама и но балканским екатомбама од Косова? С тога смо осуђивали све оне, који су га с те стране вређали; свс оне душмане славенства и неке наше у претераности странчарства. Али осуђујући њих, може ли се, сме ли се Џропустити без осуде и онај г џо српсне журналистике, која бесавесна и лакомислена својим иисањем и дражењем баш најгоре ништи православље? Ништи га — јер су свештеници стуб, а тај стуб слободно је салетати и с политичке и са страначке стране; ниношто с верске и то на онаки начин. Јер од какве је вајде народ плашити с папом и с хрватском нропагандом, с Аустријом и с осталима, кад му се каже, да су, без напе и Хрвата, Аустрије и осталих, његови патријарси, енископи и свештеници постали тобоже издајице и измећари? Ту народ просто ваља да клоне, да ослаби — да распори груди, нек му их још трују они безумници, који много више пишу о православљу, оего ли су уверени о задатку и знаменитости истога, и који се, новинарским брчним пером, за православље одиру, а у ствари оно је баш њима „девета брига". Да није, мислили би што раде и више би пута прочитали што напишу. Ова и овака обесна, претерана, жалосна, безобзирна хајка на архијереје и свештенство с верске страие убитачна је по српски народ. Ту, у тој хајци лежи она неизвесност пред храмом српске будућности, ра,ди које сваки озбиљни Србин таре са чела т. з. мртви зној." —