Српски сион

С тр . 440.

„ОРПСКИСИОН\

В р . 28.

кост. Двобој је дакле органска болест, а органска болест не може се лечити обичним лековима; лечиици ју обично ублажавају и олакшавају, али иикада коренито не излече Но што не могу учинити људи, може Бог. Господ Исус Христос учинио је, да нам је небесна лекариица вазда отворена, а та лекарница љубав и милост Божја, и у н.ој можемо наћи лекова противу сваке болести моралне ирироде наше, према томе дакле и сигурни лек нротиву двобоја. Тај лек нак јесте светласш јеванђеоске науке, која разгања таму незнања и сујеверја и сиага Еожанске милосши, која лечи и уништава грешне страсти наше. Нонављамо, да је двобој ужасна болест нравственог организма човечјег, те као такова не може се лечити говорима и посредовањима државних одветника. већ силом праве и истините вере. Да је заиста тако уверава нас исшорија хришЛапске аросвеше. Неоспорива је истина, да у ирвом добу хришћанства — разумемо нрва четири века — не можемо ио извесним нам изворима ни трага ни гласа наћи од двобоја, како на истоку исто тако и на западу. Сеобом варварских народа, уселише се у хришћанске иокрајине и сви сујеверни и варварски обичаји, међу које и двобој спада. Дух хришћанске науке и нитоми јој нрави у неколико потиснуше и уништише варварске обичаје па и двобој у тадањем му облику, али га зато у другом облику оживе дух модерног варварства. На послетку и искуство нас уверава с дана на дан, да се двобој једипо иомоћу цивилизације у хришћанском духу може уништити; на двобој иду само они који су заборавили, да принадају хришћанској цркви. Уверени смо и слободно тврдити можемо, да двобојски јунаци не зиају науку св. цркве у којој су крштени, да се никада Богу не моле, да не слушају нроповеди црквених пастира, да никада не прилазе чисгилишту душа хришћапских тајни св. покајања, а још мање саиутници живота вечпога — великој тајни св. причести. На иротив сви они који своје верске дужности тачно и савесно нспуњавају, који се паште, да живот свој по наредбама

декалога унрављају, неће никада л.удску крв иролити и уопште пеће пикада изигравати свете и велике дужпосги, које га за друштво, домовину и нородицу везују. — Искуство нас уверава о јога једној веома занимљивој појави а то је, да се бага она господа, која се најмање брину о унутарњој части својој и поштењу своме, најжегаће и иа најчудповатији начин дижу у обрану спољагање части своје и погатења свога. тог заиста примамљивог плагата којим нас људи врло често и незаслужено огрћу. Нећемо се упугатати у даљу нсихологаку анализу ове заиста ексцентричне нојаве, али ћемо изнети закључак нагаег расуђивања — старо убеђење нагае, да се двобој као болест морална организма људског, обичним људским срествима лечити не може. И ако се двобој не може коренити унигатити државним законима и другим људским срествима, инак се зато као грдно зло, може смањивати и ублажавати помоћу мудрих закона, добра васиитања, и ваљаиа иримера оних кругова, који имају посредпа или иепосредоа утицаја па двобојем заражену публику. Мудрих закона противу двобоја имамо доста, али нам они сами по себи нигата не вреде, јер леже мртви на папиру, не нриводе се у живот, или ако се када и примењују, ваљда су акомодирани према лажним хуманистичким назорима и ниским личним обзирима. Шта вреди кад лечпик констатује, да је велика и опасна болест и написавгаи рецепт оставља га на столу, не бринећи се, да ли ће га нудиља нрема пропису унотребити или не? Или гата вреди,ако лечник и гони нудиљу, да поступа строго и савесно ири давању лекова, кад се ова изговара, да је мека срца и да нема довољио снаге, да горки лек пружи болеснику. Она жали болесиика, а неће да чини оно, пгго би дужна била чинити. Не смемо тврдити, ни да нам је васиишање сасвим запугатено. Али шта вреди несавршено васнитање, кад није у стању, да у узданици друштва и народа развије јасне и здраве појмаве о храбрости, части и другим моралним начелима? Ио нашем мишлењу двобој се за сада — и ако не коренито, а ио бар колико-