Српски сион

Гтр 466.

руке од земље. Не прође два три дана, а кћп захватнпкова, девојка од 20 годпна, померп папећу. Одмах за њом полуде јој матп. а овпх дана спђе с ума п Друга, удата, кћи. Све три женске отправили С У У лудницу. а старац, гледајући овај јад, оде у варош п прпјави се суду, да се криво зуклео. (Најстарија хриш^анска црква у Европи.) Као најстарију хришћанску цркву у Европи држе да је црква св. Пудеацпјане у Рпму. Од прилике око половине столећа била је на том месту кућа римска сенатора. Сенатор се обратио на Христову веру. на у својој кући начшш малу папелицу. Он умре 96 године, а после годину дана умре му и жепа. Кћн њихова догради уз капелу још једну одређену за кршћавање. У почетку другога столећа подигнута је на том месту данашња црква. (Има&е католичке цркве у Француској.) Вредност имања, које пма католнчка црква у Француској, скочила је од 1881. године до данас од 800 милиона динара па 2000 мплиона. Што је вредност нораела, није за то, што је порасла сама вредност обрађиване земље, него је већпна од нових куповина. Ова нромена тиче се иепокретности и капитала. који нодлежн порези; а колико вреди остало црквено н марастирско нокретно имање, то се не може знати.

„Бранику". „Бранпк" нас нир давно нагрдио и погрдио; зажелио се, па се и издовољио свега тога у 81. своме броју. Обукао се у костим своје солидности, која још нпје раскрстила са „клеветама, подметањима и прљотинама." Истина он не ће с нама ни да разговара, јер нас са т 1нмбораса свога уображења и не види, ма да се ми на прсте нред њим испињемо. Он нас само трактира са неким Јотинским упоређењем н неискреним сумничењем наше искрености према Јерархији, а денунцира нас н нашој дисциилинарној власти и свима и свакоме, да се „ради насушног хлеба " „подметањем, клеветањем, личним нападајима и нрљотинама бацамо на народне странке п њихове вође" тим смером, „да што јаче прошпримо јаз. који јерархију дели од народа". Разуме се, да „Браник" за све то не износи нн једног доказа. Он зна да се сугестија изводи само тврдњама, али нимало не води рачуна о томе, да, с.е кругови, на адресу којих унравља свој апел и с њпм спојене међуредне захтеве, не новоде за сугестијом него за разлозпма, чињеницама п доказима. А док он не изнесе за своје тврдње објек-

|}р. 29

ције и доказе из нашег писања и нашпх поступака, дотле мп не налазнмо вредним одговарати на његове гадилуке, који остају увек истп, — чинили се они под 1>адикално-самосталскнм гуњцем илн под либералским фраком. ГГрошлосг табора „Браннковог" пориче „Бранику" сваку квалификацију за пресуђивање наше искрености у служби Јерархнје, односно интенција њезинпх и прпнцппа Јерархијских у напнш автономнпм народно-црквеппм пословима. Истсреност ,,Браникова" према сваком , нрешла је већ у пословицу. А какав је „Браиик" љубитељ истина, доказује и сам почетак његовог чланка, по којем је: „Епископат ставио као услов, да се сазове сабор, или устав заједно с оним иачелнил/, изменама које би досадањи темељ наше народно-црквене автономије ио љуљале, или ништа". А да је ово једна од оних ппрамидалних, на зато ппак баналнпх пепстина, којима и „Браник" себе и народ обмањује и вара, то је доказано досад не једаред. Истпна је ово: За сазив сабора постављен је као уолов ово: да сабор приступи организаторном иослу, да узме у претрес и донесе Устав, а какав и с којим начелима о томе нигде нема ни речи. V томе иравцу услова нема, него је остављена иотиуна слобода сабору, да донесе Устав какав хо%е. ПостојеЛи пак захтев и услов није ставио Епискоиат него сама Круна, а надлежни кругови државне владе и данас изјављују, да се тај захтев и услов не Ле изменити Нека нам се докаже, да тако није. А кад је тако, шта је онда и шта значп ненстпна и обмањивање „Браниково"? Није ли то баш „подметање н клеветање," нпје ли то инзулт на Епископат? Нпје ли то инзулт на истину и на интерес народне ствари? И кад ми то све прстом покажемо, правим именом назовемо и осудимо, онда смо оваки и онаки, и каки све нисмо! А да све то одобримо и „Бранику" се у службу ставимо, били би „угледнп и одлични српскн свештеници" „врли, признати и опробанц родољуби" и т. д. Но, видите, нама није стало до „Бранпкове" хвале п нротекције, као што нас никад не ће глава заболети ни од његове нроскрипције. Жели ли „Враник" да ћутпмо, или — шта вшне да се ноклоннмо свакој његово.ј неистпни, заблуди и оштетп општега добра? То не ће дочекати, него ћемо пх дисцинлинарном влашћу јавне речи. а ради општега добра, увек кажњаватп по заслузп. Жели ли „Браник" сноразума? Добро нам дошао, али пре тога молимо, да се одрече свега, што је тај споразум досад спречавало. Нека се окупа у бањи искрености н обуче у

„СРПС КИ СИ ОН."