Српски сион

„СРПСКИ

зараде, заслуже, то блажибогом у миру, и љубави ужију. Своје чувају, туђе не дирају. Своју муку туђом муком не трују. Богу дају Божје, а цару царево. Обувени, обучени, не трпе никакве оснудице. Не знаду за никакву злоћу и слабоћу, живу канда једним духом дишу, све дотле, док се у кући не роди ил у кућу не доведе враг, који чељад замути, мир и слогу помути, житак распе, столицу превали, кућу упропасти. Из господара начини слугу и туђог измећара и примора га, да тражи себи рада и зараде изваи куће своје. Да живи код памети без памети. Код вс>ље без своје воље. Тако је било, тако јесг, и тако ће бити у свакој кући, ђе враг прст свој пружи и међу чељад метне. Тако је било и с нрвијем људма у рају. У рају је нрви човјек лијепо живио. Дао му је био Госнод Бог све, што му је требало, да живи не као човјек, већ као син и насљедник у дому отца свог небесног, да буде цар и господар природи, да се око њега купе и савијају сва остала Божја створења. И чојк би у рају био оста, да не буде враг пружио свој прст, да га не буде натентао, да престуни заповијед Бога, творца свога. Да није вјером преврнуо — у вјери ослабио. Престуиити зановиједБожју значи згријешити. Гријех је дакле раставио људе с Бо гом, као што раставља песлога и омраза чељад у кући, и чељад се подијеле. —Па као што дијоба оставља иза себе тужне трагове: увријеђена отца, ојађену матер, завађену браћу, омражену чељад, норемећене пријатеље, нреврнуте столице, расут житак, уироиаштен иметак: тако је и први гријех оставио на људма иза себе, штетне носљедице: иомрачен разум, изопачену вољу, нагрђен образ Божји, отровану ирироду — природу гријешну. За то се у гријеху аачинемо, у гријеху се рађамо. Пао је први човјек и покварио се, као пгго падају куће и проиадају у кући чељад. Ал је Бог милостиви подигао човјека. Очистио га од гријеха, избавио га од смрти и власти ђавола преко Сина свога, који је својом иауком, својом смрти помирио нас

с Богом. Просвјетио наш разум, исправио иапту вољу и упутио на добро и на ново нас научио достојно и као што треба славити Бога — Духом и истином. Стога смо ево и дошли у храм вазнесенски ови страна и крајева, да га са овог збора достојно прославимо и Спаситеља свога у души и духу у мисли и уму видимо идућа на небо. Он је давно отишао, ал је оставио иза себе своју цркву. Православијем је утврдио, да живи, да цвати и напредује за славу Бога овђе на замљи. И лијепе је, браћо! услуге учинила црква свијету у свијету. — Друштвени живот свијета и вијека оног. био је жалостан, да жалоснији није могао бити. Пун гријеха и иорока ту се није знало, ко је старији, а ко млађи. Ко паметнији, а ко луђи. Ко зао а ко добар. Људи су чисто уживали, кад су учинили другом зло, а туговали, кад су морали учинити као добро. Ту је било све једно: одмоћи а помоћи, ирезрети а поштовати, мрзити а љубити, усрећити а унесрећити, убити а живот спасти. Зликовци и тирани чииили су највећа безакоња, а да их је савјест гризла. И кад је свијет опачином својом дотле дотерао био, да је сам осјећао нужду препорођаја друштвепог: јер је сам дошао до увјерења, да безакоња људска ни небо ни земља, ни Бог ни људи подносити нијесу могли — дошао је небесни Учитељ и Спаситељ свијета, да науком својом глуху и малоумиу свијету, отвори ум и очи, да научи, како ваља живјети и како се ваља владати по Божјој вољи. Он је животом и смрти својом увјерио људе, да се људи рађају, живу и умиру, да опет оживу за вјечни живот, коме ни краја ни конца бити пе ће. Из дјеце гнева и проклетства, створио је он чада Божја. — Из нељуди људе пачинмо. Његово дјело насгавила је црква. Она чува и чувати ће драгоцјени залог спасоносне науке. Бан цркве не може се чути ни разумјети ријеч Божја. У цркви се учимо познавати пут Божји, а пут је Божји тај: не мислити, ие жељети, не чинити ником зло, напротив, смислити, жељети и чинити сваком добро. Па поред све очевидне користи, коју