Српски сион

С тр . 460

„СРПСКИ СИОНЛ

Б р . 29.

нико спасти не може; да се сви скупа као из једног грла — без разлике пола и узраста, стана и сталежа — био богат ил убог, ук или неук, иред иконом Спаситеља свога — закуиемо — присегнемо: да ћемо тврдом вјером у сина божјег, вјеровати, исновједати и чекати, што вјерује, исповједа и чека једна, света, саборна и апостолска црква, и да ћемо ту вјеру, добрим и богоугодним евојим дјелима засвједочавати — клонити се од зла а добро чинити, зарад среће иаше овога а спасења душе наше оног свјета, као што смо се на крштењу завјетовали и зарекли. Творац неба и земље кад је стварао свијет, створио је небо за људе; — створио га: па га затворио. И небо је све дотле затворено било, док га Син Божји отворио није, за оие људе, који путем Божјим ишли буду, кроз овај свијет у онај вијек, и тим начином ватали буду, души својој на небу мјесто; ђе ни иајвиши старозавјетни праведници — нијесу могли ући, и дупш својој мјеста наћи. Тако пишу свете наше књиге. Тако нам каже свето наше Јеванђеље .. . Тако нас учи света наша мати црква, но иауци свога пастиреначалника — небесног нашег учитеља, цара царства небесног који јој је темељ положио крви својом запечатио. У том се еастоји вјера наша. У тој вјери живили су и помрли су наши стари. У тој вјери ми живимо, живити ћемо и помријети ћемо Бога молећи, да нас Господ Бог, и данашњи велики год утврди и учврсти у вјери нашој православној, да нас она води и уиравља на овом земаљском путу, по путу Божјем, нокреће у уму иашем побожне мисли, ствара у срцу чисте жеље, упућује нас на добра и богоугодна дјела, с којима можемо ући у царство небесно. Без вјере у срцу, ка ни без очију у глави. — Давно се рекло а и потврдчло, да је вјера најсигурнији вођа у животу људском, — да му је најбољи друг у радости — а највећа утјеха у жалости, као што нам је потребит очни вид, тако нам је нотребна и вјера. Очи нам служе, да до душе наше дође и допре све, што нас

окружава, а вјеру нам је Бог дао и у срце наше улијо, да нримамо, усвајамо и за истину држимо, што очи наше пе виде — а ностоји, што ум наш постићи неможе, што иривазилази наше знање и умијене, што нам је Бог, кроз Сииа свог одкрио и објавио. Без очију је човјек слијеп. Сужањ који не види жарка сунца ни бијела дана. Слијепац је најжалостније Божје створење; ал је жалостнији и несрећнији онај, који вјере у свом срцу нема. Он је код очију без очију. РБегова душа не осјећа ништа што је свето и узвишено. Њему је све једно: порок а врлина, добро а зло. Он не вјерује ни у Бога, ни у душу, ни у ништа што је од Бога. Очима видимо шта је добро, шта је зло, тита је лијепо, што ли ружно : а вјером поимамо, шта нам је Бог одкрио, и за наше снаеење учинио, вјера нас учи оном вјечитом закону, да свуда и у свима ириликама, зло сјеме зао плод носи, да сваки грјех, мора своју казну да ирими. Ои ником дужан не остаје. Спор је ал је достижан. Очи нас воде по овом свијету до гроба, а вјера с ону страну гроба. Свети Оци и учитељи ирквени нризнавали се једногласно, како вјеру у опће, тако напосе вјеру, љубав и наду, да су битно потребне за наше снасење — за добро и богоугодно живљење. Један свети отац рекао је: да без вјере не можемо ми ирисвојити себи, које иамјеБог одкрио, а но томе не можемо ни знати, шта је Бог учинио, за наше снасење, ни оно, што смо дужни чинити, да се спасемо. Вјера је пак без добријех дела мртва: а добра дела рађа љубав. И она има силу и моћ, да нас споји с Богом Као што крв спаја. веже, срађа чељад у кући: од нерођене браће ствара браћу рођену, канда су на једном срну расла, тако спаја, веже, срађа вјера људе[ с Богом. Чељад у кући, која су крштена, која духом Божјим дишу, коју брацка крв грије и истинска љубав оживљује: живи међу се лијепо раде о добру и напредку свом и своје куће сложно, остају на свој поса орно — вољно. Што молећи Бога, поштеним својим трудом и радом стеку,