Српски сион

С тр . 510.

„ОРПС КИ сиов*.

Б р. 32.

мати својим вјернима. Па и у самој Чешкој за Хуса било је много и много Нијемада, који су увијек гњечили добри словенски чески иарод; који су хтјели чак да буду господари и у ческој земљи. У таквим приликама, у којима је био чески народ, Хус није никако могао да сам ствара онако православно учење о скоро свима вјерским тачкама То би било немогуће смртну човјеку, иа био с каквом било ученошћу и иамећу, јер колико је филозофа нровело дпо свој живот размишљајућ о само једвој тачци своје науке, иа тек су се послије размипњања на вијекове сложили у тој јединој тачци. И Хус није могао, да сам дође својом снагом разума до онаквих православних истина, јер би то значило, да је Хус уирав створио Православље, какво је у то доба било на истоку, а он није знао, да такве вјерске науке негдје има на свијету. Не, Хусово нравоскавље мора да сгоји у свези с каквим остатком Православља, којеје некад владало у Ческој, мора да је нова искра оног Православља, које је св. Мешодије, атосшол словеиски, ресиалио, да свијешли свој Ческој земљи, али се то његово Православље Сило сшишало, утрнуло, ■јер је шако хшио „ нашљедник Христов" на земљи. Хуса је то Православље, које се било скоро утрнуло, ипак могло загријати, те је онако ватрено бранио све, што је православно. Његов рад с тога не губи ни најмање важности; шта више, морамо се чудити, како је и такво скоро потамњело, ГГравославље могло да загрије душу ученог магистра, којп је васпитан био у ненародном духу, те је постао онакав борац Православља, за које је чак и издануо на костничкој ломачи! А да је заиста истина, да је Хуса одушевило Православље, које се сачувало у Ческој, и ако доста помрачено временом од св. Методија, и да га је Хус само очистио од латинске рђе, која га је хтјела да загуши. то ћемо и доказати историјским факгима. Прије свега споменућемо шта вели добро иознати чески писац из ХХП. вијека Сгрански, који је нрипадао секти „Чешке браће". Он је 1634. г. издао дјело о Ческој нод натиисом: (ЕеариђНса Војета) те велп у њему, да је у Чешкој остало присташа грчке вјере, К0 ЈУ Ј е нроповиједао св. Методије и онда, кад су у земљи Ческој у X. виј. завладали римски католицизам и латински свећеници; двор

и сви они, што су пали под њемачки утицај, оставише православне обреде, али је за то прости народ био унорно уз њих, а те иристаше православне цркве имађаху и своју јерархију, што је п Хус добро знао. А за потврду тога нек буду ове ријечи Хусова пријатеља Јеронима, које је изговорио иред сабором (26. маја 1416. г.), да се оиравда: „Чеси воде свој почетак (по крштењу) од Грка. Било је свађе међу Грцима и Нијемцима (т. ј. међу православнима и латинима), док најносле није Ческа краљевина дошла у руке имиератора Карла IV., који је подигао у Прагу универзитет п његове катедре, као и црквене дужности, попунио Нијемцима, тако, да су Чеси били од свега одбачени. Ја сам с магистром Јаном Хусом устао на то, а држао сам га увијек за добра, праведна и света човјека".*) Те ријечи најбоље доказују, да је истина, што вели Странски из ХУН. виј. о Православљу, за које се и Хус борио, јер је Јероним најбоље познавао Хуса као свога присног друга, те иначе не би онако могао говорити пред сабором. Али рећи ће нам ко год: Зар то не би могло бити само лично мишљење Јеронимово а не прави историјски факат? Он је то. могао говорити као доказ у полемици с латинима, како би одбранио Хуса, који је нешто ново увађао, као што су му пребацивали. Али и тога ћемо увјерити! Историјски смо доказали у I. дијелу нашег чланка, да је Хус потпуно учио православно и да се разликовао од правоспавне цркве само у изразима, а његов најближи помоћник и пријатељ Јероним јавно је признао, да је вјера, коју вјерују Гуси ирава вјера. У то нико не с-умња. Но с друге стране истина је и то, да.је причешћивао под оба вида, које је било главни символ Хуситски, било у обичају у Ческој и прије Хуса, јер нам Странски вели за непосредног претходника Хусова у чувању Методијева предања, — за Матеја из Јанова, (ј 1394. г.) да је чувао тај обред, за што га је ирашки сабор 1388. г. осудио. Нај јачи је доказ иротив пребацивања, да је, може бити, тај Матеј из Јанова ирви увео такво причешћивање у Чешку, то, што он у својим дјелима нигдје не тумачи тај начпн нричешћивања већ увијек говори о њему као о ономе, што је већ од старине сачувано и што заиста постоји у практици.** *) 1Ј, <1. НагсИ IV., 758.