Српски сион

Стр. 526,

„СРПСКИ СИОН"-

Вр . бЗ.

XVIII. века као срнске свеце и предстатеље рода срискога крстоноснога, номињу. славе и величају. Но пошто ја не могу тврдити, нити сам у стању доказати, да су поменути пустиножители и отшелници били рода српскога, то нећу ни говорити о њима нити расправљати нитања, која се њих могу тицати, и само ћу на крају, носле свију српских светаца, ако узмогу, поменути дан преставленија или иамети њихове — и оставити млађима и дрзновенијима, да доказују Српство и србаљство и тих пустињичких подвижника и самовољних патника. Кад, дакле, из списка српских светаца изкључимо означене у ЖеФаровићевој СтематограФији несрпске свеце с једне, а с друге стране испустимо оне нустињике и нодвижнике, које саставитељи оних српских „слава" и Јоап Архијепископ славе и величају заједно с предстатељима српскога рода крстоноснога, онда нам осим родоначеоника СтеФана Немање, великог жупана српског, пли преподобнога оца нашег, св. Симеуна, и сина његова првовенчанога краља СтеФана, Симона монаха и још неколико краљева од лозе Немањине; и осим првопрестолника, Светитеља и просветитеља св. Саве и још неколико Архијепископа и Патријараха српских, као српски свеци остају: св. кнез Лазар и неколико деспота од лозе Вука Бранковића с преподобном мајком Ангелином, и кнез или Војин СтеФан Штиљановић, и сувремени му Ђурађ Критовац, који нострада за веру за цара турскога Селима I. год. 1515. — и св. Аниа, наречена монахија Анастасија, мати св. Саве и св. Јелена, краљица срнека, мати срнских краљева, Драгутина и Милутина, — и још старијих од свију тих српских светаца св. Владимир, кнез зетски, за којега само Бугарин ЖеФаровић зна, а остали срнски писци „слава" и творци стихира не знају. Исти Јоан Ђорђевић, Архијепископ Карловачки, који је као епископ Вршачки створио и као архијепископ издао г. 1771., у оном „Собранију молитава", ону општу стихиру светитељима српским, приложио је том „Собранију молитава", одмах иза те стихире, „Календар" и у том на основу

решења св. Архијерејскога Синода, држапога одмах иза његова избора за Архијепискогга, уређеном Календару, уврштено је међу опште свеце иравославне цркве дванајесш српских светаца и то : 1, св. Симеон, 2. св. СтвФап, Симон монах, 3. св. Милутин краљ, 4. св СтеФан Дечански, краљ српски, 5. св. Урош цар српски, 6. св. Дазар велики кнез српски, 7. св. Максим, деспот, и 8. св. Јован, такође деспот српски и 9. мајка њихова, преподобна Ангелина, деспотица српска, 10. св. СтеФан Штиљановић, 11. св. Сава и 12. св. Арсеније, први и други Архијепискон срнски. И тих 12 срнских светаца назначен је дан преставленија или памети њихове црвеним оловима — а осталих српских светаца ш светица дан успенија и иамети није ни црвенима, ни црнима словима назначен. Није тешко домислити се, зашто у том на основу синодскога решења уређеном календару за православне Србе у Аусгро-Угарској монархији живеће нема помена о свима оним свецима ерпским, које Архијеиископ Јован у оној општој стихири помиње, али што у њему нема помена о св. и праведном СтеФану новом, бившем деспоту српском, српругу мајке Ангелине и оцу деснота Ђурђа (потоњег Максима владике) и (деспота Јована), то ја просто не знам и незнајући мислим, да је може бити случајно изостављен. У Србљаку, нриређеном за штампу Синесијем Живановићем, владиком негда Арадским и штампаним у Римнику (Рибнику) у Малој Влашкој године 1761. с благословом Павла Неиадовића, архијенископа негда карловачког и митрополита срискога и влашкога народа, има 13 служби (оШаа) српским свецима, т. ј. свих оних 12 светаца, које је прејамник Павла Архијепископа на архијепископској столици, поменути Јован Архијепископ уврстио у календар за год. 1771. — а 13-ти је онај св. и ираведни СтеФан бивши деспот српски, који је из календара случајно испао. Са, Србљаком и садржаним у њему службама срлских светаца имаћемо много посла у овим прилошцима, а овде ћу да напоменем нешто о штамианим календарима или месецословима, који су се при-