Српски сион

Стр. 550.

„СРПСКИ СИОН"-

Б р . 34

ни уживало „целокупно верујуће друштво", него само половина, мушки члановн тога друштва. Око 343. ГОДИН8 држан је помесни сабор црквени у Лаодикији. Исти сабор у своме 13. правилу изрече: „ Не треба допусшгти свешини, да учествује при изборима оних, који се имају поставити за свештенство." ГГрема иротестантском ово би био врхунад насиља и безочности, то би била — тиранија „хришћанских учитеља." Не задовољивши се тиме, што су од „целокупнога верујућега друштва' д одузели богодано му право, лишили га „управне власти" у цркви, хришћански учитељи" намислише ето одузети „вернима" и последњу мрвицу ирава , лишивши их и остављенога им права „чествовања при изборима оних, који се имају поставити за свештенство." Очекивати би се морало, да су „сви верни" озлојеђени и раснаљени том крајњом безочношћу и тиранијом „хришћанских учитеља листом усшали и слошке се одуирели шим окорелим грешницима, тим ши-ранима. Међу тим „историја" — Кути, бар протестанти на та кав отпор прста не иружају, што би они иначе, — само кад би могли — врло радо учинили били. А у самој ствари ово правило казује и доказује, како су право „сви верни" још од првих времена цркве Христове имали, и да су то право вршили све до Лаодикијског сабора, до год. 343. А зашто је овај сабор то правило донео и шта је њиме постићи хтео казаће нам тумачење тога правила. А ево тога тумачења : „. . лаодикијски оци, . . овим својим правилом забрањују, да при избору свештених лица учествује свешина " т. ј. „ неразбориши дио народа ." Оваква проста светина хтела је да има такођер свој глас у изборима свештених лица, на сваки пут кад је у томе успевала, догађали су се онакви нереди, какви се неизбежно догађати морају, кад прости свет активно учествује у нечему, где треба знања и разборитости. Противу овога је и издано ово лаодикијско правило. Али се овим правилима није одузимало народу законито право, да учествује у одређеним границама у изборима свештених лица, а посебно епископа." („Правила с тумачењима", П део, стр. 78.-79 ). А тумачењу 4. правила првог васељ. сабора каже се, да је после издања 13. правила лаодикијског помесног сабора „ушло у црквену

практику, дасамо знатнија лица из народа учествују у изборима." (Исто, део I., стр. 181.-182.). Дакле : 13. правилом лаодикијског помесног сабора није одузето „народу законито право" учествовања нри избору свештеничких лица, него му је то право и на даље у уживање остављено; али да би се избегли нереди, које је „,ироста светнна" при изборима проузроковала, сабор лаодикијски својим 13. нравилом забрањује „светини" учествовати при изборима, те је од тог доба ушло „у црквену практику, да само знатнија лица из народа учеетвују у изборима". После свега реченога јасно је: да је јерархија црквена још у ирвим временима цркве Христове уређена била; да су уредбу ту извели сами амостоли', да су у цркви Христовој посшојала три сшеиена власши свешшеничке , како до половине трећег века тако и од половипе трећег века да су у цркви Христовој „сви верни" уживали ираво избора свештених лица, али да је после то право у толико ограничено, што је то право пренето на „знатнија лица" а из узрока, да се избегну нереди. И тако видесмо и уверисмо се, да је и други протестантски нриговор против законитог свештенства цркве Христове неоснован, те и неистинит. На 3. Да би своју тврдњу још и боље поткрепили, Лутер и односно протестанти, као и обично, позваше се и онет — на св. иредање, односно на св. оце, као чуваре св. предања. Али како ? То је — што 'но реч — да се приповеда! •(Наставиће се.)

Мисли о проповедништву. Свештеник, који не поучава у благочестију, нека се свргне, и, ако у немару остане, нека се одлучи. 58. прав. св. Апостола. * Проповедници, којих се живот са учењем им не слаже, јесу као сликари, који на платну врло добро износе лепоту човечју, а сами су међутим ружни. Св. Василије Велики. * Они су као дрвени ступци на раскршћу: