Српски сион

Вр. 34-

СРИСКИ СИОН."

Сти. 549

научити" (П. Тим. 2., 2.). Да се та аиостолска иравила не би изгубила, заборавила, или изопачила, непознати, а побожнп Хришћанин један покупио их је и у књигу исписао; све је пак то учинити морао до времена џрвог васељ. сабора, тако да се тај сабор на иста „правила" иозвати могао. — Да су пак то доиста правила самих св. апостола, показу.је и сведочи то, што се у тим нравилима одређује и налаже скоро оно исто, што и у носланицама апостолским, само друкчије, јасније. Да не би прошли многих речи навешћемо само једно. Први васељ. сабор у свом 2. правилу наређу.је, да се „на епископство и презвитерство" не поставља онај човек, „који се тек од незнабошког живота к вери обратио и крстио"; па наређујући то каже, да то исто наређује и „правило црквено" т. ј. 80. апостолско нравило, које гласи: „Неумесно је, да онај, ко.ји је из незнабожачког живота прешао и крстио се... постаје одмах епископ; јер није у реду, да онај, који ни сам још није испитан, постане учитељем других ..." А ево шта налаже св. апостол Павле своме ученику Тимотију; „ 1'уку одмах не меКи ни на кога ." (I. Тим. 5., 22.) и опет: „Владика треба, да је без мане," али „ не новокршшен, да се не би надуо, и упао у суд ђавољи" ГЗ., 2. и 6 ). Па и у тим апостолским правилима спомињу се „ еиископи, ирезвишери и $акон'и", дакле они исти* који се спомињу и у правилима прва три сабора црквена И то је јасан знак и јак доказ, да је јерархија црквена- још у апостолском веку, а од самих апосгола уређена била. И по томе су „хришћански учитељи од половине трећег века" оно исто што су били и „до половине трећег века," те нису морали ни силом, а ни лукавством отимати и ирисвајати себи онога, што су још од првих времена цркве Христове имали. Но могли би и овде протестанти имати донекле и право. Жалост је и само опет то, што они нобркавши и овде појмове дођоше до кривог и лажног учења. А у чему би то протестанти могли имати право, и за што га ипак немају? Кад се оно „умножише ученици", кад нарасте број хришћана, те се стадоше догађати нереди при „делењу хране", тада „дванаесторица дозвавши мноштво ученика рекоше:... Нађите, браћо, међу собом седам цоштених

људи . . . ко.је ћемо поставити над овијем послом ... И ова ријеч би угодна свему народу. И изабраше . . седамљуди". (Дела, 6., 1.—5.) Шта, дакле, видимо'и чујемо?Свем „мноштву ученика, свем народу" дозвољеноје било, дато је право, да „ бира и оне, који ће се поставити на неку службу црквену. И то је нраво „народ" и уживао, како за време апостола, тако и у каснија времена. У тумачењу н. правила првог васаљ. сабора налазе се о томе докази. Ту се наводе речи апостолског ученика, и римског епископа, Климента, кога апостол Павле спомиње у својој посланици Филибљанима (4., 3.), а који каже: Ћ Сакуиљени народ са сабором презвитера и у присусгву епископа" нека бира „старешину". Из каснијих времена наводе се речи Кипријана. епископа картагенског, који је живео око „половине трећег века," а који вели: „Треба марљиво чувати и пазити божанско предање и апостолску установу, која се чува код нас и готово у свима областина, и по којој, да се се законито постави за одређени народ онај, који ће му бити старешина, треба да се скупе најближи енископи исте области, и тада нека се бира епископ у присуству народа , који потпуно познаје живот појединаца ..." („Правила с тумачењима", I. део, стр. 178. —179.) (Вредно је напоменути, да протестанти кажу и тврде, да је баш тај Кипријан лишио „целокупно верујуће друштво управне власги у цркви " Но онај, који је од „народа" нешто отимати мислио, или баш и отео, тај не~&е никаква ирава иризнати „народу ", као што је то Кипријан признао и изрекао; то је бар јасно, то је истина.) Па и у посланици првог васељ. сабора каже се, да се за „служитеља цркве" може поставити и онај, „који није од дугог времена ступио у цркву, ако се само нађе, да је достојан, и ако га народ изабере.. и (Исто, стр. 177. примедба 21.) Па да су протестанги рекли, да су „сви верни имали право избора свештених липа," рекли би истину и имали би право. Али немогући, или не хотећи разликовати права на избор свештених лица од оне власти, коју та лица уживају, протестанти веле и тврде, „да су до половине трећег века сви верни имали право управе'', т. ј. свештеничку власт, а то не стоји, те тако немају право. По себи се разуме, да ни права на избор свештених лица, није имало