Српски сион

С тр . 548.

„СРПСКИ СИОН,"

В р . 34

— 11а ако — ио казивању и тврдњи цротестантској — „тако звани пастири нису имали ни посебног карактера, ни авторитета," откуд онда разлике ме})у самим тим „пастирима"? А ако су епископи, презвитери и ђакони „степеном, карактером и авторптетом" међу собом једнаки, нашто им посебна имена? Можда ће иротестанти хтети рећи: јес/ге, та три сабора црквена говоре о еписконима, црезвитерима и ђаконима, као свештеницима разног степена, говоре о већ уређеној јерархији црквеној; алп је уређење то започело „од половине трећег века", и изведено је до времена та три с;бора црквена. Но је ли тако? може ли бити тако? Од времена, кад су „хришћански учитељп вођени чувством частољубља у цркви себи ирисвојили," иа до првог васељенског сабора протекло је неких 75 година; а можда још п мање. Па је ли се могла црквена јерархија ра,звити, је ли се могло уређење исте извести за то саразмерно кратко време? Па онда, што је још више и чудние: откуд у разним, један од другог врло удаљеним крајевима цркве Христове .једнако јерархијско уређење, исти стеиени свештенства? А да је тако, доказ је први васељ сабор, на коме беху епископи из свију крајева цркве Христове, а од којих се ни један не изненади, и не изрече своје чуђење, кад је чуо. да има три, а. не можда два или само један стеиен свештенства, колико је зар у оном крају било, одакле је дотични епископ био. Једнако јерархијско уређење у свима крајевпма цркве Христове било би појмљнво и разумљиво, да су се епископи свију тих крајева на једно место скупили, и ту једнако јерархијско уређење за својо крајеве установили и одредили. Но за време гоњења не могоше се епискоци свију крајева цркве Христове на једно место екупити ради уређења црквене јерархије; а чим се после гоњења скупити могоше, те и скупише, они не уређују црквене јерархије, него говоре о већ уређеној јерархији. — Није ли то и одвише јасан доказ, да уређење црквене јерархије није заночело са „половином трећег века", него да је оно старије ? Није ли то и одвшне јасан доказ, да је уређење црквене јераркије .још у апостолском веку изведено бити морало, и да је уређење то са науком црквеном везано било, тако, да куда је год донрла наука цркве Хри-

стове, онде је уведено и апостолско уређење црквене јерархије? Ово је у толико вероватније, па и истинитије, у колико и у сиисима аиостолским видимо исте степене свештенства: епископе (владике), презвитере (старешине) и ђаконе. Но има још нешто, што доказује и сведочи, да се уређење црквене јерархије није започело изводити „од половпне трећег века". Први васељ. Сабор у свом 1. и 2. иравилу спомиње веко „ иравило" и то „ правило црквено ." Г1а каква би то правила била и бити могла? Да сазнамо нрво садржину 1. и 2. нравила ирвог васељ. сабора. У првом правилу ирвог васељ. сабора каже се, да „ иравило допушта, да се ириме у клир" они људи, који су се „у болести подвргли хирургичком резању од лекара," и које су „варвари или господари учинили евнуцима". — У 2. правилу свом каже исти сабор, да је „ иротиву иравила црквенога ," кад се неко, који је „тек од незнабожачког живота ирешао к вери, и тек за кратко време се обучавао у вери, одмах приводи к духовноме купатилу, и неносредно за крштењем поставља на енископство или ирезвитерство." Пре ирвог васељ. сабора одржана су два помесна сабора — анкирски и новокесаријски; но како у правилима та два сабора нема спомена о ономе, о чем први васељ. сабор у свом 1. и 2. правилу говори: то је јасно, да се први ва,сељ. сабор није могао позивати на правила та два помесна сабора. — Осим правила црквених сабора позната су и тако звана „аиосшолска правила ," којих је 85 на броју. И гле! Баш 21. и 80. правило св. апостола говори о оном истом, о чем говори и нрви васељ. сабор у свом 1. и 2. правилу. Јасно је дакле, да први васељ. сабор спомињући „црквена правила" мисли на правила св. аиостола. Каква су то „аностолска правила"? Правила тих нису св. апостоли сами написали, као што су наштсали своје посланице; та су правила апостоли својим ученицима усмено иредали На ова се правила поглавито и могу односити речи св. ацостола Павла, свом ученику Тимотију речене: „// шшо си чуо од мене пред многим сведоцима, оно предај верним људима, који ће бити вредни и друге