Српски сион

С тр . 558.

„ОРДСКИ

сион. и

бр . 35.

сведочанство, да је ова служба св. Сави и ова св. Јевстатију бугарско дело, него пре ваља мислити, да је срнско дело, да су Срби, којима су ти сведи најпречи, спевали оне песме, иа Бугари иримивши од Срба оне свеце примили с њима и службу њихову, преписавнш је по обичају језиком црквеним својим, као што су и Срби примајући свеце Бугаре примали и службе њихове." У колико се слажем с Даничићем у тој тачци у толико се опет и не слажем с њим. Слажем се у мисли, да су обе службе те дело сриско а не бугарско, премда су нађене у рукопису писаном но бугарском начину писања, али не мислим и не слажем се с Даничићем, да се из тога, што се у бугарски писаном рукопису нашла служба св. Савн и св. Јевстатију може већ извести и казати, да су Бугари (царства бугарскога) иримили за свеце и св. Саву нашег г1 св. Јевсшатија архиеииска срискога , и да н нр. службу том срнском свецу Јевстатију није могао саставити калуђер и добар стилиста, који иије био пореклом Србин већ Грк, или Бугарин, или напослетку Влах. СтеФан Дечански без сумње је био Србин по роду, а само зет прво бугарски а после грчки, али је био и остао српски светац. Па том сриском свецу написао је не само службу и приложио житије у служби тој већ и опширпо житије Вугарин Григорије Цамблак. Даничић сам помиње оно место из карловачкога родослова, где се каже: „окпмгд слоужеоу сго (СтеФана Дечанскога) м жнтн: ГрТгоЈнс Цлмккллкх," (ШаФ. 61.). А јш то место покојном Даничићу није се чинило довољно за нотврду, да је тај Григорије Цамблак осим опширнога житија св. СтеФаиа Дечанскога, и службу њему списао, те вели у својој лекцији „да за службу треба још тражиги нотврде. Но о том на свом месту, а овде сам хтео само напоменути то, да је српском свецу св. Стефану, оцу цара Степана сиисао и службу и житије Григорије Цамблак родом Бугарин, или, као што би данашњи Румуни хтели, побугарени Влах Ја кажем, да је поменути Григорије Цамблак саставитељ службе и житија св. СтеФану Дечанском био пореклом Бугарин, и то не кажем само ја, већ то су прије мепе многи

нисци рекли и тврдили, но најновији писац Петар С. Протић, проФесор богословије у својој књизи: „Житија сриских свегаца као извор историје, Београд, 1897. а на стр. 135. пише: „Цамблак је био родом Србин, а служио је у Триову код бугарскога патријарха Јевтимија, те се 1379. године још као дечко видео са својим рођаком, руским Кипријаном (такође Србином) кад је овај ишао за Цариград." Ја кажем, да је Цамблак био родом Бугарин , а Протић вели ца је Цамблак био родом Србин. Е иа шта сад? Да сам 30 година млађи, мо же бити да би се залетчо — но старцу не приличи ватати се у коштап с младим проФесорима. У осталом је поменуту књигу реченог Протића већ оценио у „Делу" млади Др. Станоје Станојевић достојно и праведно — а ја ћу само још да запитам истог господина: зашто тај његов „Србин" Григорије Цамблак, српскога краља СтеФана како у служби тако и у житију увек назива царем , кад Срби прије СтеФановог сина нису знали за цара већ само за краља од времена св. Саве — а Бугари онет још од времена великога цара Симеона знали само за цара и то или цара Бугаром и Грком ијш само за господара и цара грчкога и најпосле турскога цара? Г. Протић нека се мучи и нромучи одговарајући на то нитаље, а ми ћемо да с Даничићем наставимо лекцију о службама свецима Србима. „У народној библиотеци има рукопис на хартији, — чита Даничић — нисан од прилике на крају XV. века. У том су животи неколико светаца Срба. Из њега је наштампан у Гласнику XI. живот краља Ст. Дечанскога. У шом рукоиису има и служба краљу Милутину. Ово је данас најсшарији за сад тознат рукоиис, у коме имамо службу шоме свецу. „У минеју, који сам већ споменуо, штампаном у Млецима 1538., минеју празничном, у ком су правила само за повеће празнике преко целе године, у њему имају службе српским свецима, али не више него само тројици: св. Симеуну, св. Сави и св СтеФаиу Дечанском. (У тој књизи има службу и св. Петка). Та је, дакле, Србуља најсшарија за сад иознаша књига у којој има