Српски сион

С тр . 606.

Б р. В8.

шем веку — од како се оно у Француској, крај великих мисјш и племенитих тежња, а у непокајаној заблуди грешпог умовања људскога, онако бездушно раскидала веза између небаиземље; па и она доцнија школа, у којој се то безбожно раскидање прихватало, те ширило, као енидемија неке научне моде, у извесним круговима друштва људскога; него што је била, велим, и сва друга школа, коју је пролазио наш век, а кроз све Фазе и облике, свију оних настраности и целе оне васпитне дисхармоније, у којима се развијао један део друштва његова — одељен од неба, удаљен од цркве, мрзак вери и светињи свакој. Да, у одељености настранога просвећивања и његове отуђености од неба и цркве, од Јеванђеља и његових принципа и узора — узрок је, да се свој култури и цивилизацији деветнаестога века још и данас могу исмевати цела безбожна крвничка друштва — са динамитом и бомбом, револвером и ножем у руци. Одвратни члан такога друштва осрамоти наш век и при крају његову. Зави у црну жалост и расплака милијоне народа и узруја ужасом цео просвећени свет; јер, и око тога нечовека није погледало на небо, и његов ум није помишљао на Бога, и његово срце ниЈе осећало за ближњега, и његова рука одвикла се била крстити. А така рука, само така, безбоншичка рука, и могла се подићи на живот, који је сав трептио у бисеру и алем камењу племените душе, и који је тако драгоцен био милијонима народа, а бесцен благо њиховоме доброме оцу — Владару. Да, само ледено и пусто, безбожничко срце, могло је дати маха крвничкој руци, да прободе оно срце, „ које није тзнавало мрж/њв и које је само за добро куцало"; оно срце, из којега се миомиром разлева идеална доброта најплеменитије госнође и Бладарке, узорна и најнежнија љубав Хришћанке, и анђеоска благост најузорније жене и супруге — саме себи равне — а која је благост, спојена са бистрим погледом духовитих очију, као лековита роса разгаљивала, не једаред, мудро, али мпогим владарским бригама и мислима често

пута загревано чело премилостивога нам цара и краља Франца Јосмфа. Цео морални и просвећени свет, пренеражен иред пакленим злочином, питао је и пита још: Зар је могла израсти зверска рука на човечјем телу, да се дигне на. најнежнију жену и најплемепитију Владарку, и да немилосрдно уцвели најдобродушнијега оца и Владара народа својих, и да Му отме и уништи „ утеху и иошиору живоша" , с којом је „ изгубио више него шшо може изреЛи" ? Зар је могла рука човекова тако подивљати?! Могла је рука Женевскога крвника убице; јер рука, која злоћом душе и ледом срца свога јурише на небо, без зазора она кидише и ножем на човека. Јер безбожнику нечовеку, коме је „идеал" убиство, а „мисија" забадати ножем у срца људска, томе није тешко у црно завити и милијоне народа. Ужасан догађај, никад непрежаљепа историјски трагична смрт Њезина Величанства незаборављене наше царице и краљице Јелисавете, ваистину је завила у црпу тугу и тешку жалост све народе иростране монархије Аустро-Угарске. Сред тих народа, уцвељен је до дна племените своје душе и нравославни српски народ Карловачке Митрополије — са својом дубоко растуженом поглавицом св. патријархом ГеоргиЈем. Уцвељени смо сви, данас и овде искупљени. Неизмерна је наша жалост, најтоплија је суза наша, јер ју пролева безгранична поданичка верност и неизрецива синовска благодарност пред превишњим, ал' у црно завијеним престолом, љубљенога нам Владара, и јер ту сузу пролева у живац увређени највиши морални осећај. А која је мера тузи целога народа српскога, у оићој тузи народа свију, окунљених у дубокој жалости и јецању горком, око превишњега престола, до нај"веће жалости растуженога нам љубљенога и доброга оца, Цара и Краља ? Тој мери имена не знам! Јер, као што се до данас није могло измерити — а никаквој мери и не потпада — херојско самонрегорење наЈ 'идеалније и ненадмашене поданичке верности народа