Српски сион

С тр . 622.

бр . 39.

гшла из своје СФере и ушла у област државе (клерикализам). — Дакако, да је то само случајио (и ако карактеристичпо) историјско одступање једног дела Цркве од свога директнога задатка, а никако не истиче из саме суштине Цркве. — А Црква у својој неизмењивој и битној основи све до сада стоји далеко од религиозне моралне свести већине човечанства наших дана. Мисаопи део човечанства се врло мало интересује питањем о унутрашњој основи црквепога живота, ако се у многих налази и врлине и узајампе љубави. У другом делу Хришћана, чији религијозни живот, без обзира на његово пространство и унутарњу енергију, још није ушла из стања непосредности, идеја Цркве такође још није ушла у СФеру њихове свести. Дакако ми не ћемо да одлучимо већи део Хришћана наших дана ван бедема Цркве: њихова у истини добра дела, којих нокретач није егојизам, њихова љубав према Богу и ближњем — све су то истински знаци да они припадају великом братству оних, који се спасавају у Господу; ми само хоћемо да кажемо, да то њихово припадање Цркви није још постало својином њихове религијозно-моралне свести, те стога и њихов религијозни-морални живот још нема нод собом чврсте и свесне основе. Но други, и несвесно и свесно, јавпо већ живе ван црквене заједнице. То су с једне стране они, који одлучно доказују могућност врли не ван религијозне средине, могућност искључивог устројства друштвенога живота без Цркве, на начелима противним црквеном животу. С друге стране то су они, чије је основно животно начело индивидуализам у свима његовим огранцима, ночињући грубим егојизмом и свршујући индиФерентношћу мудраца, који је пао у нирвану. Те тако морални живот, који се развија ван црквене заједнице, добија двојаку боју: или једноставно друштвену (социјално-јуридичку), или чисто индивидуалистичку. Кад из ближе оценимо с моралног гледишта и једно и друго мишљење, видимо да су без икаквог основа искључива начела и јуридичког заједничког живота и индивидуалистичке усамљености. Правилно

развијена морална свест човекова свагда иризнаје бесконачну вредност човечјој личпости. Једини разлог постојања личности јесте у томе, да носи безуветни смисао у себи самој и да не буде ОФицијелним оруђем какове друге сврхе. Сви спољашњи облици, у које се вештачки облачи индивидуални живот, јесу тек погодбе свестранога унутрашњега развитка личности. Личност не ограничава својим егојизмом, него у својој безуветној основи, влада над свим. Хришћанско учење о образу Божјем, као безуветном начелу човечјег живота, и о ОФицијелном значају створенога бића у одношају према томе бесконачном начелу, јесте израз истога Факта, који се открива и непосредно у моралној свести. По хришћанском учењу слобода или унутрашња независност јесте виша маниФестација образа Божјег у човеку. То је сасвим очевидно, јер безуветно животно начело претпоставља и безуветну маниФестацију. Стога морална слобода јесте и предодређење или основ и уједно и задаћа и коначни резултат читавог духовно-моралног развитка, као иостепеног откривања образа Божјег у човеку, Изменљива квалитативна садржина и степен Формалне чврстине и сталности моралне слободе, као резултат моралног развитк«, у главном и стварају индивидуалност човекову. Стога и јесте човеку тако мила његова слобода и његове индивидуалне особине, што их он сазнаје као своје по преимућству, и што у њима види главну своју садржипу. Све спол>ашње и случајно нема за њега велике вредности и тек слободу и СФеру духовно-моралних интереса цени он безуветно. Дакле, у слободпом раскриЛу безуветног иачела у духовно-моралној сфс/ри свога биИа јесте у истини једина сврха свакога личнога живота. При светлости овога одређења лако је видети, колико може претепдовати на с.веопћу употребу и искл>учиву вредност изнето социјално-јуридичко гледиште на животни задатак и облици друштвеног живота, који се на његовом основу нодижу. Једнострано полазећи са правилног моралног начела — начела јединства свих људи у акту узајамне љубави, тај тин појимања живота лажно представља само то једин-