Српски сион

„СРИОКИ

СИбН>

С тр . 623.

отво. Тин тога гледишта на свет и те делателноети у животу врло је добро нознат свакоме, ко помно прати савремени друштвени живот, јер у иаше дане он одлучно преоблађује пад снима другим типовима. Принцип зла, борба с којим јесге битни задатак сваког моралног радника, у наше дане понајвише се схваћа у смислу переда и неуређености заједпичкога живота, због којих се јављају патље и сиромаштво радних сталежа друштвених. Добро, као сврха моралнога живота, схваћа се у смислу враћања слабих и потиштених у нормалне погодбе живота. Сама морална делатност има овде по иреимућству спољашњи карактер. У име опћих начела братства, једнакости и слободе радници нагаих дана, здружујући се, образују неку врсту другатва, политичне нартије, воде напрегнуту борбу с недостатцима друштвенога строја, видећи у њима главпо зло живота, измигаљају нове, тобож савргаеније облике заједничкога живота, еиергично, речју и делом их пропагигау и т. д Дакле овде је могуће и високо одугаевљење, и подвизи јунагатва и самопожртвовања, — но сваки подвиг добија своју вредност од моралних мотива, који га изазивају. Међутим у овом случају бага мотиви делатности јесу нигатавни пред судом вишега моралнога принципа. Уонће уветност и ограниченост јесу битни недостатак тога гледишта на свет; а тај му недостатак одузима значај морплног принципа. Погато се овде за сврху делатности ставља другатвени строј, очевидно је, да се личност снушта на степеи простог средства, т. ј. њен безуветни значај се унижава. А отуда и пожртвовање личности у име уветне сврхе остаје без моралног зна чаја. Уз тако глодиште на свет и слобода и индивидуалНост човекова не само да никад не добијају потребни простор за свој развитак, иего се чак директно подвргавају нажњама. Нема сумње, да друштво, па ма и на вештачки начин створено, да јединство, па ма и снољашње, у значајном степепу уклања ону масу зала и беда, које има да подноси личиост, без помоћи остављена сама себи. Нема сумње, да и правг^лпа организација другатва уклања већину оних невоља, које нодноси личност при не-

нраведном устројству другатвеном. Но при свем том понижење личности одузима социјално-јуридичком нринципу и на њему основаном заједничком животу безуветии морални значај. Истина, каткад слободно устуиити нека своја права на корист вигаих сврха не чини зла за личност, иего је често врлина, — но ииак самопожртвовање и ограничење воље могуће је само у виду вигаег и безуветног принципа. Међутим ако се при извесном другатвеном строју и постигне релативна безопасност свакога; ако је при њему тачпо и одређеним белегама све разграиичено: ово је моје, а то је твоје; ако свакоме буде одре!)ен известан удео у дарима благости Божје, — нема сумње све је то важно, али је важно тек релативно, тек као увет. Нека самоограничење једних ослаби спољагање патње других; али истинске патње, патње моралне, патње дугае, која се труди, да убије у себи грех, сачуваће своју снагу и при идеалном устројству јуридичког механизма. Јога вигае. Само ограничење личности прн правном норетку јесте за њу права патња, потирање њене безуветне вредности. Та ни за кога није тајна, да је основа већег дела јуридичких друштвених организација материјална, да је основни строј њихов и главни интерес економски; дакле, у њима се личност човекова. његова слобода, речју образ Божји приноси на жртву интересима економије. Ето к чему приводи Једнострано устројство другатвено, кад нема безуветног моралног начела, као основе, која везује другатво. : (Наставиће ое.) П р о п о в е д.* Ео се Господа боји, и ко нобожно и искрено нред Њгш ходи. тај ходп по свијетлу; али ко заборавља Господа Бога свога у своме раду, тај ходи по мраку. С тога недајте се завести; само је један добар, а то је ваш отац. Зашто тумарате по странпутшџг, и пипате по мраку. Ви немате другог оца осим Бога. Чувајте се л.удн, да од њих не научите такве ствари, које се вашем оцу не допадају. Блажен је човјек, којег је Бог отац. Блажен је * Превод из књиге „Линарда и Гертруда" од Песталоцпја .