Српски сион

сион.*

С тр . 639.

изврншти и сав рад њен ограничио на информашиван глас о оним појединце навначеним предметима, тичућих ее ецархија, о којима је предстојала саборска расправа. И сама она одредба у чл. XVIII., по којој ће еиархијска скушптина ,,контролисати рад органа црквене и школске управе, тога ради извештаваће се и о њеном раду", пз које се даје тумачити повремено сазивање седница епархијских скупштина као и неко редовито јој ма и једино на контролу ограничено пословање, своди се са задатком „и поднеће о том извештај сабору са. својим мњењем" као и са иогледом на одредбу чл. Х1ј ., по ком је свеколика епархијска црквена и школска управа одговорна сабору, на просту информацију без икаквог права самосталног располагања, Према привременој природи уредбе о уређењу епаркија, а и по самом смеру њеном, да се у епархијама уведе аутономно, ма и провизорно стање, по себи се разуме, да и функција епархијском скупштином првобитно постављеним епархијским органима има да траје све дотле, док се сабором не установе коначно устројство и на основу тога не постави периодичне епархијске власти. Ово потврђују и саме одредбе дотичнога закона а нарочито чл. XXII., у ком се изрично каже, да се консисторија бира „на време до устројства", што се без сваке сумње по аналогији протеже и на остале епархијске власти. Што се нарочито тиче епархијског школског одбора, о коме говори новија школска уредба од 1871/2. у 129. §-у, то је ова.ј дословна рецецција чл. XXXI. епархијске уредбе, а исто тако и одредба 130. §-а школскога закона, по коме изборне „чланове бира епархијска скупштина на време, на које је и сама изабрана". не стоји у никаквој опреци са одредбама постојеће, нити прејудикује овопредметним одредбама будуће уредбе о уређењу епархија. Друкчије не може ни бити, јер у посебном закону такове врсте, као што је школска уредба, у којој се уређује само један огранак аутономнога делокруга, не могу се укидати, мењати ни допуњавати одредбе органског закона, који обухваћа устројство аутономије. Садржина 180. §-а дакле није ништа друго, доли такова начелна, општа одредба, која се даје применити у сваком случају, било да је епархијским скупштинама одређена извесна периода,

било да није. Пошто пак епархијским скуш штинама није одређена периода, као што сам горе навео, то и овдашћење епархијском школском одбору има да траје до коначног устројства епархија. Све ово јасно доказује, да се на темељу постојеће уредбе о уређењу епархија не може ни замислити редован и наиредан рад у епархијама све донде, док се ова привремена уредба са коначном не замене. Штетан је овај застој у аутономном животу нашем, и стога је иотпуно оправдана тежња, да се, и поред празнина у садашњој уредби, у духу закона наредбама на то иозване највшпе аутономне власти, а и иначе обичајним правом, створе могући услови не само правилном функционисању епархијских органа, него и даљем развитку аутономних установа, у епархијама. Истина, тиме се још не би ближе примакли оној вишој цељи, да се у интересу народно-црквене аутономије наше, нарочито њене самосталности и неодвисности, нрошири и учврсти аутономија епархија, као самосталних црквених области, али би се бар доскочило најпречим потребама — до бољих времена. Саборски Одбор је у овом погледу предњачио добрим примером. Као извршна власт наређивао је у разним приликама, да се епархијске скунштине састану. шта више — кад се томе потреба показала — издао је наредбу од 23. јан. (4. фебр.) 1885. бр. 147., да се исте сазову уз нове изборе епархијских заступника; а у најновије доба није ни томе приговорио, што се исте сазвале без његовог знања и одобрења. Уз то је осим попуне упражњених места у епархијским властима дозволио, да епархијске скупштине и својом иницијативом расправљају и решавају и такове предмете, о којима нема помена у чл. XVIII., ал би свакојако спадали у њихов делокруг, да се исти обележио. Све ово чинио је Саборски Одбор својом влашћу наређивања и правом интерпретације, као битног елемента ове власти, у духу наших народно-црквених установа, а у интересу како енархија тако и целокупне аутономије. Нанротив, епархијска скупштина Бачка или правије да кажем већина оке скунштине као што сам се уверио из достављеног ми занисника — не сватајући онај внши позив, који јој је намењен као преважном чиниоцу у нашем аутономном животу и олако одричући се