Српски сион

Стр. 054

„СРПСКИ сион. а

ЦркВса Христова, као религијозноморална заједница. — В. Јурасов. (Наставак.) Не може се рећи, да само човечанство неби осећало сву тежииу друпггвеног живота, која тако стешњава слободу, а овамо је без икакове садржине. Упоредо са старањем бољих руководилаца друштвеног живота, да оживе социјалие однонтаје, уводећи у њих религијозно-моралне основе, и да им даду смисао, ствара се у друштву ново гледиште на свет. То ново гледиште иде за тим, да у име бесконачнога развитка и слободе личности сасвим разори сваку епољашњу, па и унутарњу заједницу човечанства. Ти гласови узимају каткад најодвратнији облик. На нашим се н. пр. очима шири, на налази и присталица, проповед, као да сви они морални захтеви у којима лежи и сва привлачност и сва снага Хришћанства: љубав нрема патницима, према трудбеницима, према непријатељима, смиреност и трпљење, да нису ништа више него нижи облик морала, морал робова. И нрема томе се морални задатак сваке личности налази не у утврђењу себе у тим начелима, него обратно у уништењу њиховом, у узвишењу над тим ропским моралом до нотпупог аристократског презрења према свему, што стоји у ком му драго одношају ниже. Слична проповед индивидуализма нашла је већ примене и на нрактици. Из недара савременог мртвог друштва, као директан његов пород, не иодносећи спољашње окове нравога норетка, поникоше такови радници, који не презају ни од какових средстава, само да би разрунгали мрско им друштво. У тој сврси они (бар на делу) одричу и сами морални закон. Упоредо с таким антиномизмом друштвени живот још изодавна непрестано излучује из своје средине други тип индивидуалистичког гледишта на свет. То су они људи, који, дошавши до потпуног одрицања савременог културног живота, теже да се усаме подаље од сваког живота. Лични грех сазнају у свој његовој тежини, и сва садржина њиховог духа и сви њихови одношаји управљени су у унутрашњост

њих самих, наиме к уништењу греховног начела у њима самима. Задубл.епи у исиитивање своје савести. мисле стећи пуноћу духовног живота у савршеној моралној и друштвеној усамљености. Једностран аскетички правац је главна садржина њиховог духовног живота. Но они пе схваћају, да усамљена личност пити је кадра створити себи изнутра, пити је кадра примити с поља, помоћу само својих сила, све оно богатство духовно-моралне садржине, које и јесте законита својина свакога човека. Сухост духовна, хладноћа и укоченосг срчаног живота и последица истог: незнање нронићи у праве интересе ближњега, пенлодно сањарење, уско и неодушевЈвено резонерство и спољашње — несимистички правац воље — то су обичне црте такових људи. Ти знаци карактеришу и читава друпггва онде, где је индивидуализам основно животно начело. Дакле искључиво иримењивање у животу и јуризма и индивидуализма као моралног принципа подједнако је опасно за слободни развитак личности. Потреба другог гледишта на свет и животног склада и у једном и у другом случају натурује се скоро принудно моралној свести. Уосталом тај други склад не може одбацити безуветно ни основну идеју јуридизма, друштвеност, ни основну мисао индивидуализма—слободу личности. Нови склад даје тим начелима само друго тумачење, помоћу кога се моту сместити у опћој синтези. Слобода ири јединству свих индивидуа и обратно, јединство свих при слободи свакога јесте суштина тога траженог животног склада. Да је такав животни склад једино могућан види се одмах, чим се пажљиво разгледају означена животна начела. Индивидуализам, као што смо већ рекли, повлачи за собом ограничени и једнострани развитак личности и на тај начин сам собом захтева, да се допуни друштвеним начелом. Јуридички строј не ствара потпуну заједницу личности, јер се та заједница обележава само заједницом спољашњих интереса. Оснивајући се на томе начелу свеза људи је и уска, јер обухвата у себи мало њих, и једнострана, јер не захвата читаву духовну садржину човекову, и нестална, јер