Српски сион

В р . 41. „СРПСКИ СИОН. 4 С тр . 655.

се оснива на случајности, — једном речи та је свеза механичка. Склад живота, који стоји у противности и једном и другом, може се назвати орга• ничким. Суштина његова се може укратко разјаснити из иојма организма. Последњи нојам указује, прво на једно животно начело и, друго, на у вишем степену хармоничну делатност по.јединих органа, од којих сваки, вршећи своју Функцију, у исто време живи само животом целог организма. Органичко сједињење људи јесте постојана жеља читавог човечанства, особито свих бољих његових чланова. Учињено је много покушаја, који траже правду и истину у тој ствари, да задовоље сво.је моралне захтеве у друштвеном строју; али ретко је коме иошло за руком, да нађе то задовољење у оним облицима живота, који се добијају у резултату стварања коначног човечјег духа. Морална потреба у човеку тако је широка, да се нотпуно може задовољити тек непосредним участвовањем у бесконачном животу у тесној хармонији са свим коначним бићем. Присаједињење божанственом животу може доћи само од Бога. Стога се само у Хришћанству, као у најпотпунијем откривењу Бога л.удима, идеја органичког живота човечанства остварава у најтешњем сједињењу његових чланова међу собом — чланова, који су одушевљени Божанственим Духом, као јединим животним начелом. Тај универзални савез небеског и земаљског открива се у Христовој цркви. Треба опазити, да мало њих теже живети црквеним животом, и ако се за свагда нашироко открива могућност, да у сједињењу с Црквом тражи попуњење недостатака своје духовно-моралне садржине. Узрок томе, вероватно, лежи у предубеђењу против Цркве, које се оснива на неправилном разумевању црквеног живота. Упоредо с културом Запада нама су прешли и западно.јевропски назори о Цркви, који се у суштини не односе на Цркву, него на религијозна друштва, која постоје на западу. Једни, неправилно видећи суштину Цркве у снољашњој организацији, нринудној и насилној за индивидуалну савест њених чланова (чиме се карактерише

католицизам), криве Цркву деспотизмом, угњетавањем личне слободе и систематичним деловањем насупрот свима слободним животним уредбама, и на том се основу ту!)е од ње. Други, преносећи на Цркву црте обичних светских асоцијација и видећи у њој само асоцијацију за религијозно-просветне сврхе, која може стојати у реду с другим једнородним уредбама, налазе, да је учествовање у њеном животу ако не штетно, а оно бар излишно. Трећи, спајајући и једно и друго гледиште на Цркву, траже од Цркве чврсту и снажну организацију, широко и непосредно одношење према свима случајним облицима историјског развитка човечанства, Филантропске и просветне делатности, и одлазе од ње потпуно не задовољени у својим очекивањима. Али истинита нравославна Христова Црква мало наличи на те тобожње цркве и стоји бесконачно више њих. А у чему су основне разлике црквеног живота од сваког другог животног строја? Појам организма, на које указасмо као на карактерно одређење Цркве, треба тачније одредити, јер се то име у неком степену може усвојити и човечјим друштвима. У св. Писму ћемо наћи неколико синонимних одређења Цркве: царство Божје, град Божји, тело Господње. Име „Божји" или „Господњи" уз одређени иојам и чиии одличну црту живота црквеног. Дакле живот Цркве има свој стални и једини извор у Богу; Бог је животно начело црквеног оргаиизма; господство Бога над свим животом Цркве јесте неопходна погодба бића Цркве. Господство Ансолутног Суштаства и само може бити само ансолутно. Бог је у своме царству једини законодавац; без Н>егове ништа не бива. Свеглост, као виши израз ВВегове воље, јесте први задатак свих чланова Његова царсгва. Свемогућа сила Божја јесте у Његову царству једини извршитељ Његове свете воље у свету коначног бића. Бесконачна правда и немерена љубав Божја јесу највеће начело, које мири и свезује у једно сва лична несавршенства створених чланова тога великог царства. У кратко, Христова Црква јесте откривење бесконачног живота Божјег у коначним погодбама земаљског суштаствовања. снаставиће се)