Српски сион

„СРПСКИ СИОН".

Б р . 41.

С тр . 656. '=р= = 0 назаренима и њиховом учењу. ГГише Југ Станикић парох. (Наставак) Остављајући на страну царство и пророштво, јер о томе и није спор, јер тога протестанти и не истичу, да видимо, како је са свештенством свију Хришћана. Кад приведена два места, узета из списа св. Јована Златоустог, једно поред другог ставимо и сравнимо, лако ћемо увидити и признати, да се о друкчем свештенству говори у нрвоприведеном месту, узетом из Златоусгове литурђије, а о друкчем се свештенству опет говори у другоприведеном месту, узетом из једног списа, из тумачења Златоустовог. У другом месту каже св. Златоусти: „ ти (т. ј. сваки Хришћанин) постајеш свештеником"; а у првом опет: „Боже, који си нас (дакле не све, него само неке Хришћане) удостојио.,У другом месту говорећи о свештенсгву свију Хришћана св. Златоусти не каже, ко их поставља, а у првом месту наглашује, да за свештенике поставља и постављати може само — Бог. У другом месту каже св. Златоусти, да Хришћани већ „у бањи крштења" постају свештеницима, а у првом наводи, да извесни Хришћани тек после „бање крштења" треба да буду од Бога „удостојени", да могу приступати „жртвенику" и припадати к Божјем „милосрђу", а за „своје грехе и људска незнања". На ако Хришћани већ самим крштењем постају свеиггеницима, је ли нужно онда, да их тек после крштења Бог свештенства удостојава? Све то доказују и приведене речи св. Григорија Двојеслова, и св Василија Великог, а и других св. отаца и учитеља црквених. Само да би доказали оно, што желе, протестанти поступају врло самовољно: они дела и списе св. отаца читају час са затвореним, час са отвореним, па и напрегнутим очима. Преко оних места у делима и списима св. отаца, која њима не годе, и њиховом се учењу очевидно нротиве, протестанти прелазе жмурећки; а кад дођу до каквог места које тобоже њима у ирилог иде, или које само изгледа, да њихово учење подупире, те из кога би се што, ма и силом, истесати и извести могло, — е ту онда протестанти не само што отворе, него и одвише разрогаче и нанрегну очи. — Јест, протестанти безобзирце бегају од јасних места

из списа и дела св отаца и навалице траже — ма и привидно — тамна и нејасна места. Они — тако да рекнемо — гасе електричпе лампе и принаљују -—- жишке, тобоже да би боље видети могли. Оеи одвраћају главу и очи своје од јаркога сунца, и узимљу „дурбин од биљура, који има девет кољенаца", те траже по своду небеском сићушне звездице, да се до миле воље науживају њихова — светлуцања! На 4. Као код назарена, тако и код њихових рођака протестаната „конац дело краси". Да би и протестанти своје унорство и тврдоглавство у одрицању нотребе нарочитог свештенства у цркви Христовој крају иривели и крунисали, они веле: „пастирска служба није него цуномоћије од вијерних, а рукоположење је прости обред, који не саопштава нити благодати, нити власти". Жи знамо, да су рукоположење и сами апостоли свршавали: „и они (апостоли) помоливши се Богу метнуше руке на њих", т. ј. на изабране ђаконе. (Дела 6., 6 ) И не тек да су они сами то свршавали, него су и својим ученицима налагали, да то чине, да рукополажу: „Руку одмах не мећи ни на кога - '. (I. Тим. 5., 22.) Па што још сриметити ваља јесте то, да су апостоли са молитвом полагали руке на ђаконе. на оне, који ће „служити око трпеза": да колико су више и пре морали рукополагати „старјешине", оне, који ће „у молитви и у служби ријечи остати" и бити? Протестанти нам ево сада кажу и уверавају нас, да је „рукоположење прости обред", којим се „не саопштава нити благодат, нити власт". Но сад је питање: је ли „рукоиоложење прости обред" само данас; или је рукоположење било „прости обред" још одмах у почетку, у ацостолском времену? Ако је „рукоположење прости обред" само данас: онда молимо протестанте, да нам одреде време, до кога „рукоположење" није било „прости обред", и од кога је постало „прости обред", тако да. „не саопштава нити благодати, нити власти"? Уједно нека иам наведу узрок и разлог, за што „до тог времена до извесног дана и часа „руконоложење" није било и бити могло „прости обред", него је у истини „саопштавало и благодат и власт"; а за што је опет од тог времена, од извесног дана и часа