Српски сион

С тр. 686.

„СРПСКИ

СИОН."

овога нацрта поднијели васељенском патријарху уједно и неке жалбе противу абнормалног стања у неким црквеним општинама у босанско-хердеговачким епархијама. Његова Светост иримила је ове жалбе са болом у души на рочито с тога, што по гласу истих: г у многим мјестима Хришћана има. који своју цркву никако не похађа-ју, свете тајне сасвим напуштају. упокојене без црквеног благослова и спровода сарањују, бракове се потпуним обилажењем црквених установа склапају, и у опште, све благодати и дарове цркве напуштају, сваки додир са свешгеником евојим избегавају." Пошто жалбе те нијесу патријаршкој посланици нриложене, умолиће митрополити св. иатријаршију, да им исте у ту сврху послати благоизволи, како би на конкретне случајеве оног абнормалног стања своје објашњење дати могли. Сав пак поступак св. патријарха и његова св. синода примају и поздрављају босанско-херцеговачки митрополити с искреном радошћу, јер им се сада нружа давно жељена прилика, да право стање с/гвари у иотпуној слици представе, и о своме раду о свештеничкој служби својој највишему поглавару цркве свој извештај поднесу. А ово ће они тим радије извршити, што их на то подстичу и храбре оне ријечи из натријаршке посланице, којима су те жалбе пропраћене: „Прије свега ослањамо се на Вашу Богом дану ревност и мудрост пастирску, тврдо увјерени, да ће Ваше Високопреосвештенство стражу, на коју нас је поставила св. црква, будно чувати, не пропуштајући у страху божјему за спас стада Христова дјеловати у светој православној вјери и побожности хришћанској јуначки предњачити, и, држећп се светих канона и установа црквених, права сопствене свете митрополије бодро чувати, те дужности духовног водства и управљања на благо свога вјернога стада православнога строго вршити." После ове изјаве је, дакле, јасно, да је акција са предложеним Уставом што га доноеимо у нашем листу, претрпела нотпуни Фијаско. У проиратници својој, томе Уставу посвећеној, обећали смо, да ћемо, кад га целога саопштимо, написати му епилог. Ми ћемо то обећање исиунити, и ако би, томе Уставу после горе саоиштене изјаве, довол,аи био и приличио само -— некролог. У ствари, о којима говори други део горњег

саопштења, нећемо да улазимо, јер су оие чисто унутарње и административне природе тамошње цркве и њезине уираве. 0 њима нисмо довољно ни инФормисани. А без нотпуне инФормације расправл.ати такве ствари, па бити им и еудија, посао је -— несавесности. Немиле иак нојаве и кобне чињенице, које су установљене, а које се рецитирају и у носланици Његове Светости цариградскога натријарха гледе абнормалнога стања у црквеним онштинама у босанско херцеговачким енархијама, дају повода и разлога свакоме иравославноме Србину, да их дубоко сажали и да их већ зато што постоје — најстрожије осуди. Никакво правдање не може их оправдати. Сукоб верних нравославних Срба, у какав долазе дотичне црквене оиштине са својим законитим црквеним властима, не овлашћује их у никојем случају на грешне иоступке и чине, којима они у својој заблуди и жестини желе своме отпору тобоже јачега еФекта да дају. Ако је закон и правда на њиховој страни, они ће је и добити, али нема и не може бити ни једног разборитог, честитог и истинитог Србина, коме би православна свест и савест дозволила, да им одобри оне саблазне и грешне чине, који стоје у потпуном сукобу са њиховом вером и црквом. И кад се не би све то догађало на очиглед римске пронаганде — која има разлога да се наслађује с тим и иодсмева свему томе — било би то гадно и опасно. А овако је не само грех нротив цркве, него издајство према св. Православљу и Српству. А кад је тако, онда би требало учинити све, да ностојеће абнормално стање престане.

Црква Хриетова, као религијозноморална заједница. — В. Јурасов. (Наставак.) Но Христос је не само најсавршеиије откривење Божанства. Он је откривење Божанства у виду, који је најближи моралној свести човечанства. Та близина Његова нашој моралној природи побуђује човека, да тежи заједници с РБим. Тајна божанственог живота не открива се у Њему у ненриступној величипи, која је само страшила нодзаконог човека, него у облику преголеме љубави, која све нодноси. Учешће у Божанственом животу за нас је причешће Христових мука. Крв Хри-