Српски сион

„ОРГКЖИ

СИОН."

Стр. 68?

стова нре свега ствара и свезује Цркву. Христос иам је близак у тајни ваплоћења, јер живи с нама заједничким животом. Али подвиг невиног страдања Богочовека Хрнста доводи ту близипу до степена најтешп.е .љубави, која је најпотпуније самопожртвовање. Љубав, која страда за другог, јесте л»убав по преимућству. Та свакоме је од пас познато, како зближава међу собом два човека само један случај топлога учешћа, које укаже један у ауховно-моралној невољи другога. Стална опћа радост никада неће тако зблизити људе, као тренутна заједничка невоља. Али када се то учешће из љубави према туђој невољи споји с великим самопожртвовањем, тада узајамна љубав мора још јаче порасти. Сад нредставите себи, не само помоћу анализе разума, не само уображењем, него свим суштаством својим, свим срдем, представите себи пресветог Сина Божјег, како је дубоко ожалошћен свим Својим еветим Богочовечанским суштаством, због оне неизмерне бездне грехова, којима је човечанство удал.ило себе од пуноће духовно-моралног живота ујединству с Богом; представите себи сав онај бол, који је изазивао у Њему, већ сјецињеном с нама јединством човечје природе, како сваки поједини случај греха, тако и цео дубоки контраст међу њиховом бесконачном светошћу, као идеалом човечјег живота, и великом поквареношћу човечанства; најпосле оно учешће, које је Син Божји иоказао према гресима читавог света, нека сваки усвоји сам себи, нека осети ону близину Сина Божјег и у своме срцу, — и тада ће се већ по природи тесна веза Сина Божјег и човечанства подићи иа тако чврстом религијозно-моралном основу, да је не ће моћи раскинути пикакове човечанске силе. Бог се у лицу свога премилога сина открива човечанству не већ као строг судија него као Отац, пун л,убави, као нријатељ или брат. Да би исиунио Његову вол>у Хришћанин је готов жртвовати све, иа и свој живот. „Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невол.а ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? као што стоји паписано: „за тебе нас убијају вас дан, држе нас као

овце, које су за клање. Али у свему овоме нобеђујемо онога ради, који нас је љубио.'' (Римљ. УШ. 35 — 37.) Сједињење човека са Христом носи по њега облик самоодркцања. У одрицању од егојизма и од свих коначних и уветних мотива делатности и у потнуном покоравању себе безуветпом задатку у виду духовног последовања за Христом показује Хришћанип у себи истинско главенство Христово. Пошто се откривен.е Бога у Христу исказало у главном у облику борбе Исуса Христа са гј ехом света, то и лично носледовање Хрисгу свакога вернога понајире претпоставља истизадатак: ослободити се од греха. У томе се и састоји суштина самоодрицања, да се човек одрекне греховног самоодређења ради извршења воље Божје. Исти је задатак : спасти се од греха, иоставила божанствена Глава и за сву Цркву у Њепој целини. Стога и живот Цркве у Њеном данашњем бићу носи карактер борбе са грехом, који се јавља у најразличнијим областима живота. Самоодрицање и покоравање Христу јесте задаћа и све Цркве. „Црква слуша Христа" (Е<1>ее. V. 24.). Само устројство црквеног живота је тако удешено, да од ступања у Цркву, па све до краја живота Хришћанин се непрестано мора одрицати искушења, да тражи принцип моралног живота у себи самом, него се непрестано сили, да га тражи ван себе, у Богу. Главна сврха јерархије, коју је уредио Исус Хриетос, јесте по нреимућству, да учи људе подвигу самоодрицања. Као видљиви посредник између Бога и човека, добијајући од Бога дар духовног руководства у заједници верних и искључиво давање из ризнице Црквине благодатпих дарова Св. Духа, јерархија тим самим смирено прима, независпо од њених личних својстава, даиу јој високу службу и приводи друге истоме подвигу смирења, побуђујући их, да се обрате Богу не из своје моралне искључивости, него носредством Цркве, коју јерархија предсгавља у своме лицу. Уосталом, самоодрицање и јерархијско покоравање није ништа, што сноља припуђава човека Напротив, чистота индивидуалне слободе јесте пеопходна ногодба