Српски сион

С тр. 688.

„СРПСКИ СИОН".

В р . 48.

препорођаја човекова. И смиреност у Црквп поси карактер слободнога подвига, који прате дивни плодови духовпо-благодатних живота. Овде имамо посла ие с оним опћим ограничењем живота личности, које је неизбежно при правној организацији другатва, него с ограничењем само греховног начела у човеку, док све љегове добре побуде остају недирнуте. По учењу Речн Божје, борбу с гресима прати усељавање Духа Светога у срце човеково. Св. Дух не еамо да олакшава Својом благодатном номоћу ту борбу, него производи у срцу, као нлод борбе, и позитивна начела хришћанског живота: радост, блаженство и Лзубав Но ипак самоодрицање и смиреност јесу начело и истинска основа сваког човечјег јединетва. Ко је упознао у себи сву таму греха, која заклања од њега лице Божје, ко се с болом одрекао пређашњих начела свога живота, и дошао у јединство с Богом, тај стиче такову осећајност према духовио-моралном стању ближњих, да сав духовни живот њихов сматра као евој. У кратко, из самоодрицања ниче истинска љубав према свему човечанству. Та љубав, која чини суштину црквених одношаја, и ствара црквено јединство. Овде се као сила, која делује, онет јавља Св. Дух. Љубав но својој природи јесте основа живота Божанственог. „Бог је љубав". Љубављу мора дисати и свака маниФестација Духа божанствене љубави. Ту је љубав завештао Цркви и њен божанствени Оснивач. „Заповед нову дајем вам; љубите један другога, као што сам ја заволио вас... По томе ће и познати, да сте моји ученици, ако љубав имате међу собом." Као гато за осиов божанственог живота служи љубав, тако се њоме ствара и Тело Госнодње — Црква. „Истинитом љубављу, говори апостол, све се враћа у Онога, Који је Глава, Христос", т. ј. приближавање Цркве Христу свршава се љубављу и постоји у њој. С једне стране, заједничка љубав према Христу, која је готова све жртвовати ради Христа, т. ј. ради свога сједињења с Христом, цодиже међу члановима Цркве потнуну солидарност у најбитнијој тачци њиховог живота — у спа-

сењу. С друге стране, ваплотећи се у моралној природи свакога вериота, л.убав га изводи из моралне искл.учивости и уводи у круг духовних интереса свих осталих чланова Цркве. Тако међу члановима Цркве пониче најпотпунија л,убав Љубав верних, имајући пред собом пример ножртвовне љубави Исуса Христа, што је тако готова на нотпуно самопожртвовање радн ближњега. Љубав толико сједињује међу собом све чланове Цркве, да духовно-морално достојање једнога, посгаје достојањем и свих осталих, растварајући се, тако рећи, у опћем осећају љубави. Грех једнога — кривица свих. Праведност једнога често многе приводи спасењу. Грехе једнога оплакују сви, као да су то њихови греси; радост једнога деле сви. Речју, пошто је Црква израз једног Духа божанственог живота, то је и она сама образ вишега јединства. Пред ногледом телесних очију ниче и „плотское мудроваше", које не види у Цркви ништа осим много лица | и много опћина; духовном погледу иза тих видљивих појава црквеног живота открива се Црква у правој својој ирироди — као један организам, одушевљен једним начелом — Духом Божјим. Човечје тело, као израз једне и просте човечје душе, није само скуп материјалних делића, него је нотнун организам, у коме је, по речима св апостола Павла, „удова много, аједно тело. Бог је сложио удове како је И>ему било угодно, најмањему уду посветивши највише бриге, да не буде распре у телу, него да се уди једнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди." Тако и у Цркви — „сви су — тело Христово, а појединци — уди," међу којима је све јединство црквеног живота распоређено посредством разноликости духовних дарова. Но ипак „цело тело, ири помоћи по мери свакога уда, расте на понрављање самога себе у љубави" и „расте узрастом Божјим." Јединство Цркве је, дакле, јединство органичко. ( Свршиће се)