Српски сион

Отр. 689

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак). Напуштајући „веру истиниту", бегајући из нравославља, а због грешности свештенства цркве иравославие назарени греше: 1.) што они на тај начин истичу и проглашују себе за судије свештеника цркве православне доказујући уједно, да они добро зна.ју и нознају те свештенике н да су нотпуно уверени о њиховој великој и потпуној грешности; а то тек бити не може. Све што они могу јесте то, да по спољашњости, по делима еуде свештенике, а за узроке и побуде тих свештеничких дела они никако знати не могу; то може знати само Један — Бог. А зна се, да грешност неког дела пада и много губи од своје величине, кад се иснита и сазна узрок и побуда дела тога. Но баш и кад би знали и знати могли за узрок и побуду дела свештеничких назарени и оиет не би смели судити и осуђивати право славних свештеника, а за то, што св. апостол Павле забрањује „судити туђем слузи" (Рим. 14., 4.); свештеници имају „свога господара," — Бога, који ће их судити и осудити, но који их — ако се само кају — и иомиловати може; па на што судити и осуђиватиг „туђег слугу", кога његов „господар и подигнути", иомиловати може? — Осим тога, назарени судећи и осуђујући свештенике цркве православне показују и доказују, да су они за тај суд надлежни и власни, јер су савршено чисти и безгрешни. А то тек мучно, да ће бити истина. Кад једном пред Христа доведоше „жену у прељуби ухваћену", те стадоше захтевати од Христа, да им дозволи, да ту грешницу — ирема законском наређењу — „камењем заспу", Христос рече тужиоцима грешнице те, нека се на њу баци каменом сваки онај, који је „без греха". Па како међу тужиоцима не беше и бити не могаше ни једнога „без греха", то на грешницу не наде ни једна каменица. Но не само да је грешницу ослободио од кивних тужилаца њених него је Христос и сам жени грех опростио. (Јов. 8., 3.—11.) Па кад Христос, безгрешни „човек" и Бог, не само да није осудио жене, осведочене грешнице, него јој још и грех опростио: то којим иравом могу и смеду назарени судити и осуђивати грешне свештенике цркве православне?

А тек ће бити неке разлике између назарена и — Христа. Свакако ће назарени бити грешници, ма и врло малени и најмањи. А грешник, ма и најмањи, не сме судити и осуђивати баш највећег грешника. 2.) Но баш да су свештеници цркве иравославне таки тешки грешници, да им ни сам Бог њихове грехе опростити неће и не може: и опет назарени истините вере напуштати из православља истунати не би требали, управо не би смели. 0 томе ћемо се уверити, кад посмотримо цркву старозаветну и њено свештенство. Као што знамо и у старом завету беху Богом постављени свештеници, који су имали Богу служити, људе учити и народ пазити и чувати. Како су се старозаветни свештеници у животу своме, као Божје слуге владати имали, тога није нужно нарочито истицати и казивати. — Па ипак, старозав. свештеници су грешили: не само да су неправедни били, јер „и пророк и свештеник, сви су варалице" (Јерем. 6., 13.); него и своју свештеничку дужност занемарише, не старајући се о повереном им народу, већ бринући се једино за себе: „пастири пасу сами себе, а стада мојега не пасу" (Језек. 34., 8.); па и од самога Бога одступише „јер пастири посташе безумни и Господа не тражише" (10., 21.), те и не служише Богу истиноме, јер „затворише врата од трема, и погасише жишке, и кадом не кадише, нити жртава пољеница приносише у светињи Богу Израиљеву." (II. Днев. 29., 7.), па чак и лажним боговима служише, јер имадоше „висине и лугове", у које сместише „ликове" тих лажних богова. Па и ако је то све Богу противно и Богу мрско било, инак Бог не рече, нити наложи синовима Израиљевима, да се одметну и оцепе од тих грешних свештеника и пастира својих; него је казном претио тим грешницима, рекав, да ће се сам подићи и доћи „на те настире". (Језек. 34., 10.), те их је и преко избраника и угодника свога, цара Језекије позвао и опоменуо, да пуестану грешити, да ирестану служити лажним боговима, него нека „отворе врата на дому Госнодњем и осветивши се освете дом Господа, Бога отаца својих, и изнесу нечистоту из светиње, јер је њих изабрао Госнод, да стоје пред њим, и служе му и да му буду слуге и каде му." (II. Днев. 29., 3. и 5. и 11.) Дакле: синови Израиљски нису смели оце-