Српски сион

Стр. 690

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 43.

иити се и оделити од свога баш и грешног свештенства. те или другу какву веру оснивати или и у истој верн, али осим свештенства бити н стојати; или себи друго свештенство иостављати. Јест, нису смели ни једнога од тога чинити, јер: 1.) вера је била добра, те вије била нужна каква друга, нова, боља; 2.) ако су се синови Израиљски и осим и без свештеника спасти могли; је ли онда нужно било и установљавати свештенстзо? — 3.) неког другог, новог свештенства синови Израиљски постављати нису могли, јер је већ ностојало Богом установљено свештенство; или је зар сам Бог требао установити и поставити друго, ново свештенство, за то, шго се прво изопачило, грешним постало?! а кад се и то друго свеипенство изопачи и грешити стане, онда зар да Бог установи и пос/гави и опет друго, новије?! па докле?! Све, што су синови Израиљски од свога свештенетва искати и желити могли, јесте то, да не греши, већ Богу угађа и богоугодно се влада. А ако свештеници послушати не би хтели ; већ би и даље грешили, синови Израиљски дужни су били ипак поштовати их, односно науку њихову слушати и опомене њихове примати, јер: „Сине човечји поставих те стражарем дому Израљеву, да слушаш речи из мојих уста и опомињеш их од мене. Кад речем безбожнику: погинућеш, а ти га не опоменеш и не проговориш му, да би одвратио безбожника од безбожнога пута његова, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник иогинути са својега безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку. А кад ти ономенеш безбожника, а он се не врати од безбожности своје и са злога пута својега, он ће погинути са безакоња својега, а ти ћеш сачувати душу своју. Ако ли се праведник одврати од правде своје, и стане чинити безакоње, и ја му иодметнем, на што ће се спотаћи, те погине, а ти га не опомену, он ће погинути са свога греха, и неће се иоменути праведна дела његова, што је чинио, али ћу крв његову искати из твоје руке. Ако ли ти опоменеш праведника, да не греши праведник и он престане грешити, он ће живјети, јер прими опомену, и ти ћеш сачувати душу своју." (Језек. 3., 17.-21.) Овде се, дакле, не вели, да треба слушати науку и примати савете и ономене само праведног „стражара" (пас-тира, свештеника) а

грешнога не; већ се каже, да ће „безбожник погинути са безакоња својега," ако не послуша и не прими „ономене стражареве н не врати се од безбожности своје п са злога пута својега," баш ако је „сгражар," који га је „опомињао" и праведан био; напротив „ираведник", који је заблудио, „одвратио се од пра-. ведности своје и стао чинити безакоње живиће", ако „ирими опомену, и престане гријешити" баш и кад га је грешан „стражар" опомињао. А „стражар" (иастпр, свештеник) погинуће не само као грешник, већ баш и као највећи праведник, ако „не опомене и не проговорн безбожнику, да бн га одвратио од безбожнога пута његова и сачувао га у животу," јер ће се тога ногинулог безбожника „крв искати из његових руку." Али ако „стражар опомене безбожника, а он се не врати од безбожности своје и са злога пута својега, он ће иогинути са безакоња својега, а стражар ће сачувати душу своју" у толико, у колико неће морати одговарати и за „крв" тога погинулог безбожника, већ само за грешна дела своја, која му се пре, него туђа „крв" опронисити, загладити могу. А кад баш и највећи грешник — стражар опомене залуталог праведника, те овај „ирестане грешити", тада ће не само тај залутали ираведник „живјети", већ ће и сам „стражар сачувати душу своју, - ' или као што то друкче и јасније вели аностол: „Браћо! ако ко од вас зађе с иута истине и обрати га ко, нека зна, да ће онај, који обрати грешника с кривога пута његова спасти душу од смрти и иокрити мноштво греха", (Јак. 5., 19.-20.). А да се због грешности свештеникове не мора напуштати вера, нити ваља бегати и це пати се од свештеника. јер се и преко грешног свештеника може задобити оправдање, а и крај нраведног свеШтеника мсже навући осуда доказао је и носведочио и сам Христос Спаситељ, кад је рекао и навео, да су два човека — митар п фарисеј — у једној те истој вери нашли први оиравдање, а други осуду, да су њих двојица из једног те истог храма Божјег — у ком је служио свештеник нраведник или грешник — неједнако изашли, мнтар, као нокајани грешник, изашао је као праведник, а фарисеј, као хвалисава доброчиња изашао је као грешник. (ЈГука, 18., 10.—15.) Ето тако је било у старом завету и са старозаветним свештенством; а тако мора бити