Српски сион

Б р . 43

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 691.

и у новом завету се свештенством цркве Христове. ГГа кад се синови Израиљеви нису смели цеиати, делити и напуштати Богом усгановљеног свештеника, Богом постављених свештеника, баш ни онда, кад ти свештеници беху грешници; за што, да онда чланови и синови цркве Христове морају напуштати Христово и апостолско свештенство. а за то, што је то свештенство грешно? Кад се синови Израиљеви нису смели цеиати од евештенства „по реду Аронову": којим правом могу и смеду назарени ценати с« и делити од свештенства „по реду Мелхиседекову" по реду Христову? Кад синови Израил>еви ниеу имали нужде делити се од грешног свештенства старозаветног; зашто да онда назарени морају напуштати и иступати из Православља због грешности свештенства цркве те? Но не може бити, — а то је са свим природно и разумљиво — да нраведност и односно грешност свештеникова остане без сваких добрих, односно злих посљедица. Истина, да праведност свештеникова ништ' не помаже грешнику, који вере нема; али је истина и то, да нраведност свештеникова служи и служити може на сазидање, за добар пример грешнику; нуди, приволева и опомиње грешника,, да се Бога сетн, Богу обрати, пред Богом се за своје грехе покаје, и у Бога оироштај за своја зла дела тражи и моли. Баш за то, што праведност свештеникова утиче на људе и донриноси слави Божјо.ј, и рекао је Христос својим апостолима: „Тако да се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела и славе оца вашега, који је на небесима". (Мат. 5., 16.) Праведност, дакле, свештеникова не може помоћи ни сиасти грешника, који вере нема; али може пробудити и произвести у грешнику — веру. Истина је и то, да грешност свештеникова не може нашкодити и убити неког човека, који је сагрешио, али који се нреко свештеника са вером Богу за опроштај обраћа; али је истина и то, да грешност свештеникова може — саблазнити, рђав нример дати: грешност свештеникова, може да учини, да грешник и не номисли на Бога, нити да зажели искати и молити од Бога опроштаја за своје грехе, за своја зла дела; а опасна је грешност свештеникова и за ираведника, јер може код њега породити н изазвати сумњу о потреби и пре-

кој нужности добрих дела. Грешност, дакле, свештеникова не може нарушити, ослабити, а још мање уништити благодатне силе Божје, која се у тајнама да.је, а коју човек у тајнама жељно тражи ; али може да пољуља и ослаби веру у дејство, те дакле и нужност и потребу благодатне силе Божје и да одузме истинитост и сваку важност баш и најлепше и најспасоносније речи свештеникове, као што то потврђује и књига „0 дужностима парсхијскијех свештеника": „Поука учитељева тако је тесно спојена са животом и делима његовим, да су чак и нехришћански говорници ноставили у број правила говорништва и ово: нико не може да буде добрим говорником, ко није уједно и добар човек Знали су они, да ономе, који учи врлини, а не врши је, томе да слушаоци његови не верују; јер видећи га, да једно твори, а друго говори, мисле, да он хвали врлину ради какве друге цељи, ко.ја је њему корисна, а не ради тога, што то сама врлина заслужује, пошто би у противном случају и сам је вршио. Отуда бива, да онај, који проповеда врлину, ако сам рђаво живи, нигда слободно не може да говори. Зар му и сама савест тада не каже: Лекару лечи се сам, (Лука 4., 23.). Па и сам Христос говори: Лицемере! извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога. (Мат. 7., 5.).. . На против, ако се живот проповедников слаже с проповеђу његовом, то он отворено проповеда, и готов је, да сваком каже ону реч Христову: Који ће ме од вас укорити за грех. (Јов. 8., 46.)" А Светитељева златна уста овако веле: „Велику иомоћ има учитељ, кад може, да својик добрим делима учи ученике своје." (§. 44. и ирим). , ('Наставиће се).

Мисли о проповедништву. Коме је поверено да, учи, ако то занемари, исуђУЈ е као убијца. Св. Василије Велики. * Колико је дух више од тела, у толико је и грех већи недати болној души мелема, него недати га телу. Св. Јован Златоусти. * Проповедник пре него што ће проиоведати