Српски сион

С тр . 702.

„СРПСКИ СИОН\

Но колико је то хвале вредно, толико је за осуду, да г. Др. И. В., бранеђи автономнју, није могао објективан и ираведан бити према Саборском Одбору. Што је г. Др. И. В. у почетку свога чланка рекао о надлежности и делокругу Саборског Одбора, сасвим је коректно. Другом приликом, као што смо то већ споменули, говорићемо о томе опширније. Драго нам је, да смо и у иогледу тога споразумни са Др. И. В., но како би нам тек угодније било, да је он своме тумачењу о надлежности и делокругу Саборског Одбора остао у целоме своме чланку доследан, те да није дошао у контрадикцију са самим собом, као што ћемо видети. И о законитости данашњега Саборског Одбора, о којем се као „устарабарском" говорило и у Вршачкој конференцији, а говори и пискара по целом радикалском нашем новинарству, изрекао је г. Др. И. В. такође коректно мшнљење и тумачење 21. § Саборског Устројства, а које мишљење заступамо ми већ од Петровданског Сабора, ма да то није увек чињено у „Бранику". Г. Др. И. В. био је и дужан изаћи иред наше јавно мњење са својом тако одлучном изјавом гледе законптости данашњега Саборског Одбора. Тим пре и одлучније, јер је и сам био члан једног сличног Саборског Одбора, а наиме онога од 1885. до 1890., у извештају којега, поднесеном Сабору г. 1890., стоји на страни 5 дословице ово штампаноТ „Што се тиче мандата овог Саборског Одбора, тај му је подељен — као што је горе наведено, од Сабора сазваног у години 1885." „Жа да је истом Сабору трогодишња периода у години 1888-ој истекла, а тиме и мандат чланова му престао, овај је Саборски Одбор на темељу одредбе § 21 зачела 3. Саборског Устројства, по којем овлаштење Саборског Одбора траје за нело време саборских периода, а у сваком случају дотле, док га новосаставши се Сабор избором других чланова не замени, ииак деловање своје и даље продужио и продужити морао. и очекује сада своју замену избором новог Саборског Одбора." 0 законитости данашњега Саборског Одбора уверени су и правници међу радикалима. Др. Јован Радивојевић-Вачић признао је ту законитост овим речима: „Нема правника, ко-

ји ће спорити законитост данашњег Саборског Одбора". Што господа радикалска и крај таког уверења својих бољих правника нитају свој народ неистинама и помрачују му поглед својим новинарским лагањем, варањем и заблуђивањем, то је ствар њихове савести, боље рећи радикалског укуса и ћефа. Дискусија је са таквим људима немогућа. Бива да много шта и не знају, али се већином и граде луди, јер тако боље схватају свој радикалски рачун. Дакле, све нгго је г. Др. И. В. у поменутим деловима свога чланка казао — истина је и коректно је. Али, не можемо се с њиме сложити онда, кад левицом хоће да удари Саборски Одбор, можда зато, да се на другој страни радије ноднесе ударац деснице, којом бије познату агитацију и оне, којима непознавање и неразумевање автономних Уредаба с једне, а страначки одиум и рачун с друге стране, недопушта правилно суђење о стварн, о којој се води снор. Са средином чланка дра И. В. не можемо се сложити. Ту је он поставио три тврдње, које су неосноване, но којима баца одговорност на Саборски Одбор, и на основу којих окривљује тај одбор, да „ра-ди шта хоће по епархијама", да је „погрешно урадио" и „ љуто се огрешио о наше автономне уредбе"; да их „самовољно тумачи" и да је „главни виновник овом садашњем стању", а према свему томе: да ће „сабор, ван сваке сумње осудити постунак саборског одбора, по ком је присвојио себи власт, која му не припада." Те три тврдње, као три разлога, са којих г. Др. И. В. цодиже оваку тешку осваду нротив Саборског Одбора и прети му осудом сабора, ово су: 1. „Није требао, па рецимо отворено, није имао ни права исту (Бачку епархијску скупштину) сасвим разрешити. Он је требао ограничити се само на то, да њен рад коригује, у колико је незаконит, и да неправилне изборе скупштинских заступника уништи, па место њих нове изборе одреди." 2. „Што је наредио, да се епархијске скупштине не могу без његове дозволе састати." 3. „Што је сасвим криво тумачио наше законске одредбе о трајању мандата члановима епархијског школског одбора."