Српски сион

Вк 44

„СРПСКИ Сион. љ

С тр . 703.

II. А<1 1. Г. Др. И. В. је правник и као такав знао је, да у спорном случају посгављаље тезе: ,је ли шребао или није ли требао Саборски Одбор Бачку епархијску скупштину разрешити, са правноггледишта не може имати доказне снаге. Таква теза је дозвољена у области политике, опортунитета и целисходносги, па и у области умраве. Али, и у овој иоследњој не онда,, кад је у питању олучај, као што је наш, у ком се не може нзбећи решавање питања о за,конитости или незаконитости једнога управнога. тела, те законитости или незаконитости цела његова рада; у ком се случају, дакле, мора уредовати, и то само по закону, а пе по опортунитету. Не може овде, дакле, ни бити питање : је ли требао Саборски Одбор поступати као што је поступао. Зна то врло добро г. Др. И. В., и зато је политичару у иомоћ притекао и правник Др. И. В., те „отворено" казао, да Саборски Одбор није имао „ ирава " епархијску скупштину Бачку „сасвим" разрешити. Строго узевши и овако постављена тврдња није правнички изражена, него је погрешна у основи, јер скунштина се ие може делимично разрешити, него разрешење је могуће само „сасвим" — тотално. Појам разрешења то инволвира. Но узмимо да је то 1ар8и8 или плеоназам, и иређимо преко тога. Ми тврдимо, да је Саборски Одбор не само имао права него и да је морао разрешити Бачку епархијску скупштипу. То право је саставни део његове највише контролне, управне и извршне власти; а одлука гледе разрешења скупштине Бачке, неотклонива је била с обзиром на незаконитост састава њезина. Г. Др. И. В. пак тврди, да Саборски Одбор није имао то право, и тиме је дошао у нротусловље са својим разлагањем у почетку чланка, у којем је то право иризнао. Јер ако стоји што је Др. И. В. у том разлагању изјавио и признао — а што и ми потписујемо а наиме, „да ваљда тек неће когод* помислити, да су еиархијске скупштине неко суверено тело, које може радити шта хоће"; надаље, кад стоји, да Саборски Одбор има права рад тих

* Ооии неког радикалског правника Др. Ђ. ,у 55. бр. „Србадије", који веди, да се „никако Саборског Одбора контрола не распростире и на епархијску скупштину, која није никакае орган љегислативног твла, него је танво тело за себе(!!)

скупштина „ревидирати, па о томе и одлуке доносити и , — зар онда има уопште правника, а специјално, који познаје систем и дух наших уредаба, установа и управе наше, који би после ових премиса, дошао до закључка: да Саборски Одбор нема права разрешити енархијску скупштину? И зар г. Др. И. В. није дошао, дакле, у протусловље са самим собом, кад је у почетку свога чланка целим својим теоријским разлагањем иризнао то право Саборском Одбору, а у средини истога чланка то исто право истом Саборском Одбору одрекао онда, кад га у пракси и у конкретном случају овај извршује?! Сасвим јасно. Епархијски административни одбори имају право на основу 33. §. Б. и 53. §. В. најв. кр. Решкриита, да разрешују црквене скупштине и одборе, а Саборски Одбор, као најниша контролна,, управна и извршна власт, да нема права на основу 22. §. сл. б. Саборског Устројства разрешити епархијску скупштину! Ако епархијска скупштина не може радити шта хоће, а ипак ради, као н. пр. Бачка, што је доказао и Др. И. В.; и ако Саборски Одбор нема права, да такву скупштину разреши и распустом је спречи у њезином самовољном раду, тим нре и више, ако је и незаконито састављена, — шта онда? Докле су границе незаконитости и незакоња њезина? Зар дотле, док се не састане Сабор? Или дотле, докле иде стрпљивост и добра воља државне власти, те док не учини употребу од свога права врховног надзора, не начини реда и не упути на, послушност млађе старијима? Да, то би била последња конзеквенција тврдње, да Саборски Одбор нема нрава разрешити енархијске скупштине. Теорија такве тврдње, одузимајући то право највишој автономној власти, даје га у руке, државној власти, јер неко га ипак имати мора —- ако епархијске скупштине не могу радити шта хоће. То је конзеквенција такве неавтономне теорије, а уверени смо, да је тој конзеквенцији противан и сам Др. И. В. Он би, дакле, био — кад би се почела изводити — одлучни противник конзеквенцији своје рођене теорије. 0 том смо уверени. Зашто ју онда поставља? Зашто долази у протусловље са самим собом? Можда и тај крзиа ваља ириписати нерасположењу према данашњем режиму нашем. Али, ето прилике, да се свако увери, куда одводи кадгод диктат таквог нерасполо-