Српски сион

Вр. 44.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 705

довати: и то — коректно, на основу закона. А тако радећи — морао је своје решење донети онако, како га, је донео. Осим тога Саборски Одбор није ни био у ноложају, да ноједине неправилне изборе скунштинских заступника уништи. Он о тим изборима није имао никаква сазнања ире одржане скупштине. Но да је и имао — Саборски Одбор није верификацијона власт. Верификацију врши скупштина. А како ју је извршила? И ако је била упозорена од епархијског администратпвног одбора на неправилности при изборима неких скушнтинара, она то није ни у обзир узела, него је верификовала очевидно незаконите пзборе. „Једне није пустила у скупштину, који су права на то имали, а друге је опет пустила који нису на то права имали", каже и г. Др. И. В. — Саборски Одбор и о свему томе ништа није знао нре, него што је добио извештај, односно записник готове, конституисане и одржане скупштине. Па је ли могао онда приступити кориговању незаконитог састава те скупштине ? Је ли могао онда тек неправилне изборе уништити? Доцкан, рано. Пред њнм је стајао свршен чин, и ирема овоме и о њему је само могао донеши своју одлуку. Поништавати ноједине изборе не само да је било доцкан, него ми тврдимо, да Саборски Одбор шо баш није имао ирава , јер верификација не спада на њега. Као највиша контролна и управна власт он има доносити одлуке своје о сасшаву скуишшине, а не о појединим изборним чинима. То је носао био скупштине, а кад га она незаконито и насилно изведе, онда тек има Саборски Одбор своју да каже, и то опет, не гледе појединих избора, него о законитости или незаконитости скупштинског састава. Он је тако и чинио. Разрешио је скунштину, јер је верификовањем незаконитих избора, појединих својих чланова постала и сама незаконита. Да је Саборски Одбор за времена био извештен о незаконитости тих избора, он би, у интересу законитог састава скупштинског, и без, савета Др. И. В својим путем наложио, да се отклоне такви избори. А после незаконито конститујисане, и готове већ одржане скупштине, тај С8вет је илузоран, безпредметан; а укор, с тим саветом спојен, сасвим је неоснован, као и цела тврдња Др. И. В. иод 1. Колико, дакле, истине и нраведности, колико објективности и искрености — оскудева,

више него неумесној освади, да је Саборски Одбор „главни виновник овом садањем стању"! Зар зато, што је вршио своју дужност, или зато — што постоји? Јер доказали смо, да другог разлога нема за његову кривицу. (Наставиће се.)

0 назаренима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Свршетак.) Дакле: грешност свештеникова смета спасењу поверених му верних у толико, у колико може да их саблазни, да у њима веру пољуља, ослаби па и — уништи. Јест, грешност свештеникова може да саблазни поверене му верне, али их саблазнити — не мора. А да је доиста тако, ево доказа. И ако је сам Христос Спаситељ рекао својим ученицима: „Тешко свијету од саблазни" (Мат. 18., 7.), али је ујодно додати морао: „није могуће, да не дођу саблазни". (ЈГука 17., 1.) шта виша рекао је, да је „потребно, да дођу саблазни (Мат. 18., 7.). Св. ап. Павле каже и сам: „треба и јереси да буду међу вама", па наводи и узрок, за што „треба", атајје: „да се покажу ноштени који су међу вама". (I. Кор. 11., 19.) — Без „саблазни", без „јереси", дакле не само да бити не може, него је баш и нужно, да њих буде: треба да буде „саблазни", треба да буде греха и безакоња, да се види, да, се дозна, ко ће се држати правде, ко ће чинити, добра дела; треба да буде „јереси", треба да буде крива учења, лажне вере, да се иснита, да се окуша — вера, да се види, да се дозна, ко ће остати у правој вери, ко ће се држати истинитог учења. Слушајући лажна учитеља, гледајући рђава дела — „поштен" не ће се „саблазнити", не ће се за грешником повести, те и сам грешити; а не ће пасти ни у „јерес", не ће напустити и оставити старе — тобоже лажне, а у самој ствари нраве — вере, те тражити и примати неку нову, тобоже праву и добру, а у самој ствари криву и лажну веру. „Поштен" т. ј. мудар, разуман и увиђаван човек знаће и хтеће разликовати и делити веру од човека, науку од учитеља, те не ће због грешности човекове одбацивати вере, не ће због рђавих дела учитељевих рећи и тврдити, да је и његова наука рђава, јер