Српски сион

„СР11С КИ СИО Н. а

В р . 45.

плоћеље у себи његова живота, све то, што чини главни задатак свакога Хришћанина, може се поштуно остварити само у Цркви. Ма како да се труди поједини Хришћанин, да себе морално усаврши, инак, као ограничено и савршено биће, никад неће моћи сместити у себе сву нуноћу божанственог живота, Па и оно морално-духовно достојање, које му је пало у део у овом животу, стиче он сако у заједници с Црквом, под погодбом потиуног самоодречења од сваке искључивости, као гЈЈеховног начела. А затим, рок миралног усавршавања вернога овде на земљи, врло је кратак и сав је испуњен борбом с грехом, тако, да верни у овом животу једва може оцртати себи пут моралног развитка, једва може дати своме животу правац на ову или на ону страну. Даље морално разваће вернога продужује се у загробном животу и могуће је са њега тек уз ггогодбу, ако је он још на земљи ударио темељ своме сједињењу с бићима загробним. Та, без љубави нема ни истинитог живота. Али васпитати себе у љубави за гробом може се тек у јединству с Црквом. За Цркву нема мртвих. Осим морално обамрлих и мртвих у духовном одношају, сви су остали за њу живи и стоје у њеноме јединству. „Јединство њено је истинито и безуветно", вели један богослов. „Они, што живе на земљи, они, који су свршили земаљски пут, они, који нису створени за земаљски пут (као анђели), они, који још не почеше земаљски пут (будућа поколења) — сви су ти сједињени у једној Цркви, у једној благодати Божјој: јер нејављено створење Божје за њега је јављено, и Бог чује молитве и зна веру онога, који још није позван од Њега из небића у биће." Сваки Хришћанин, ступајући у видљиву заједницу с видљивом Црквом, у исто време, по речима св. апостола Павла, ступа у непосредну заједницу и с горњим светом. „Ви с е приступили гори Сијону и граду Бога цвога, небесноме Јерусалиму и легијонима анђела; иобедном сабору и Цркви првенаца, написаних на небесима, и Судији свих Богу, и духовима праведника, који достигоше савршенство, и Ходатају новога завета Исусу." Та велика заједница

небесних и земаљских и јесте нотнуно ваплоћење божанственог живота, истинито тело Госнодње. Велика земнл.ска Црква јесге само део Христове Цркве, који живи у потиуном јединству са свим организмом. Томе телу и припада сва пуноћа божанственог живота. Из ње и сваки верни добија силе за свој диховни узраст ио мери свога јединства у љубави са свим Телом. Тек савез верних, свезаних међу собом љубављу, може ступити у заједницу с Богом у Исусу Христу. За оиога, који живи у моралној искључивости и који нема љубави према свима, немогућно је јединство с Богом, ,,Ко говори: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је; јер који не љуби брата свога, кога види, како може љубити Бога, кога не види?", говори апостол љубави. Љубав Божја открива се само срцу пуном љубави, а срце, пуно љубави спаја себе са целим човечанством. Пошто у акту љубави све силе једнога човека Јачају према томе, у колико је пространа његова љубав, јасно је, да савез љубави, у ком су сједињени међу собом Бог, свет чистих духова, сви умрли праведници, сви живи и сви, који ће живети на земљи, да тај савез има у власти силе, које надмашају човекове. Животну силу добија непосредно од Бога кроз јединство с њим. У Цркви, као телу Госиодњем, сва је пуноћа божанствене силе, сва је пуноћа дара божанствене благости, назване Божја благодат. Цркви, као телу Господњем, припадају све особине, које су својина живота Божанственог: светост, моћ, вечност, иуноћа знања, више јединство, стална исповест, више блаженство. Свих тих божанствених сила, божанствене благодати, постаје удеоник, према својој ограничености, и сваки верни у толико, у колико је унутрашње вером и љубављу сједињен са свом Црквом. Видљиви знак оићецрквеног јединства јесте молитва. У молитви се Хришћанин, пошто се подвигом самоодрицања ослободио своје моралне искључивости и сваких спољашњих ограничења, која беху преграда у његовом јединству с Црквом, у акту вере и љубави сједињује с Богом и унутрашње се ује-