Српски сион

Бр. <Ш.

„СРНСКИ сион.-

Стр. 71§

дињује са свима вернима. Истинита молитва је такова молитва, у којој Хршнћанин предаје себе свега вођењу Божјем. Хришћанин чак не сме ни да иомисли о својим потребама; Формула љеговог ирошења је: „да буде света воља Господња." Чим се он сјединио с Богом, св. Дух му одмах открива, њта му је потребпо у његовој немоћи; Дух Божји се моли у њему. Где се као неопходна погодба јавља најпотпуније самоодрицање, а где човек постаје учасником живота Божјег, који се открива само у Цркви, јасно је, да ту молитва може бити само опће црквена. У лицу свакога вернога обраћа се Господу сва Црква. У часу, када Хришћанин највише осећа своју непосредну близину Богу и кад у даној му тајни Евхаристије има видљиви залог те заједнице, можда тада најјасније сазнаје своје јединство с Богом. Молећи се у то време, он призива ка Господу: „лкмитвеиики тек'к принош8 кса ска= тога, чиноначалтА ж« теок> несккернбиЈ чи= ст8к ,м<трк, ирке л^олћвм, елагобтровное, пр1Г= ил1и." Сви блажени на небесима участвују у нашем молитвеном подвигу, сједињени с нама јединством љубави Божје. Нашој молитви придружујемо и умрле, и верујемо, да и они, пошто су умрли у јединетву с Црквом, због наших молитава постају учасници Божје благодати. Па чак и о светима Црква се обраћа и обраћа молигвено ка Господу, молећи за њихово прослављање. Молитвом Црква освећује сваку ноједину од оних личних потреба својих чланова, које могу бити ириопћене Божанственом животу. Одречење од греха и свечано присаједињење земаљској Цркви, почетак духовног узраста верних, телесно сједињење с Хрисгом, опраштање учињених грехова, освећење иородичне везе, избор на особите службе у земал,ској Цркви, исцелење телесних немоћи — све је то предмет црквеног мољења, и Црква верује, да њене молитве сваки пут у тим случајевима бивају примљене од Бога, ради чега и даје људима видљиве знаке божанствене благодати у тајнама, које је Господ установио. Живот Цркве, као тела Господњег, и

сваког верног, као члана Цркве, мора бити нотнуно свестан. У друштвима, где превлађује спољашња организација, потпуно свесно суделовање у свима појавама друштвеног живота ретко је кад могуће за сваког члана друштва. Јасно знање сврхе организације и свесно суђење о свима појединим странама њеног живота често се тамо замењује или спољашњим вршењем основних закона, с мишљу о њиховој потпуној сходности, или покоравањем администрацији друштвеној. Нема тога у Цркви, као живом органичком савезу. Тамо свака иојава нрквеног живога мора бити сасвим свесна и пуна унутрашњег убеђења. „Све, што није од вере," т. ј. што не носи у себи унутрашње убеђење, „јест грех," говори апостол Павле. Пошто је Црква спољашња маниФестација живота Божанственог, онда се и црквено сазнање мора понајпре дотицати тога божанственог живота, као неопходне представке и неопходне основе живота црквеног. Стога вероучење, т. ј. познање основних начела Божанственог живота, и догмати вере јесу неопходна садржина црквеног сазнања. У тима догматима Цркве откривена је сва целина религијозног зпања, пеопходног за њен њивот. Но пуноћу религијозног знања не може обухватити свако иидивидуално сазнање. Ово последње свагда може заблудити, како због своје ограничености, тако и због духовне нечистоће, која номрачује све органе позпања. Црква, као више једипство Бога и све твари, садржи у себи сву пупоћу религијозног знања. Ту пуноћу хришћанске истине добија и сваки Хришћанин, у колико чини једно са Црквом. Та је истина за њега руководни закон н.еговог религијозпог развитка. „У томе је живот вечпи, да знају тебе јединог истинитог Бога и кога си послао Исуса Христа", моли се Господ о својој Цркви. „Познајте истину, и истина ће вас учинити слободне", т. ј. морално слободне од греха, и учасницима Божанственог живота — говорио је Спаситељ Јудејима. То религијозно знање открива се вернима у читавом животу Цркве : у богослужењу, у молитви, у светом животу њених појединих чланова; треба само припадати Црк-