Српски сион

В р . 45.

„СРЛСКИ СИОН."

С тр . 721.

ло сву васелену. Но тај задатак православља, који започеше остали, до данас још иије извршен. Много нехришћана и оних, који се називају Хришћанима, стоје ван ограде црквене; Црква још није проникла својим духом у многе поланезнабожачке стране друштвеног живота савремених Хришћана: у многим областима живота још господари царство света Но Црква Христова пе заборавл,а, да је смисао чисто земаљских уредаба другостепени; оне само очекују смрт евоју, заједно са земл>ом и свима делима њеним (II. Петр. ПТ. 10), после које ће се, нрепорођене, прославити (Аиок. XXI. 1). Тада ће настуиити коначиа победа царства Божјег. „И седми анђео затруби и посташе велики гласови па небесима говорећи : поста царство света „Господа нашега и Христа његова, а цароваће ва век века" (Апок. XI. 15.). Тај ће моменат бити крај ностојања земаљске цркве, војујуће, и почетак славнога стања цркве торн;ествујуће. У чекању његовом земаљска црква слободно кличе : „Дођи, Господе Исусе" и с вером и надом чека иснуњење обећања: „Доћи ћу

скоро!

!«

С руског: М. В. Ј.

Је ли Сабореки Одбор требао раепуетити Бачку епархијеку екупштину? Са више ; најодличнијих страна, добили смо изразитих признања о коректности и основаности чланка у прошлом броју овога листа. Тако од једнога нашега уваженога родољуба, који са Јкивим интересом прати наше автономне ствари, добили смо писмо, у којем је и сам ушао у опсежније разлагање истога питања, које се разлагало у нашем чланку. Па јер је изнео класичне назоре о неким појавама у нашем автономном животу, ми ћемо, и без његове дозволе, а на своју одговорност, саопштити један извадак из тога драгоценог нам писма. У интересу ствари молимо, да нам врло цењени писац — тај поступак не упише у грех. Ево његових мисли и речи у томе писму: Питање је: да ли су законито оправдани они узроци, са којих је распуштена епархијска скупштина бачка. И у том имамо класичну сведочбу

др. Вучетића, који је учествовао у тој скупштини, и уверио се „даје та скупштина незаконито састављена била и да по томе није могла ни правоваљане одлукс доносити." Е па шта ћемо још више. Довде је све лепо, сад наједанпут долази неочекивани, чудновати обрт. „Ипак", вели др. Вучетић, „саборски одбор није требао, па рецимо отворено није имао ни права исту сасвим разрешити." „Није требао", то разумемо, то је опортунизам; али дужност је саборског одбора, да не тера политику, еећ да врши закон. „Није имао права", — то не разумемо, особито, кад то др. Илија Вучетић каже, кога би ми могли запитати, којим је правом он, прије неких 12 година, разрешио све епархијске скупштине без икаквог законитог узрока? Ако ћемо право рећи, епархијски административни одбор будимски није имао баш тако неправо, кад је приговорио томе и такоме распусту. А што је садашњи саборски одбор усвојио наредбу од 1885/6., то је учинио према свршеном чину, који се није дао више кориговати, а и што је хтео одржати ауторитет саборског одбора. Овако ех Шрос1е рећи, није имао права, а не навести томе никаквога разлога, данас више не иде, у добу слободе и јавне критике. У место разлога, добијамо савета, да је саборски одбор требао „ограничити се само на то, да њен (епарх. скужштине) рад коригујс, у колико је незаконит, и да неиравилне изборе скуиштинских застуиника уништи, на место њих нове изборе одреди, те да се за тим с новим изборима попуњена и правилно састављена скупштина поново састане и изврши своје послове." Остављајући то питање на страну, колико би оваково решење задовољило радикале и можда још веће трзавице изазвало, и не упуштајући се у тешкоће оваког постужања, осуђујемо овај модус као посве убитапан за самосталност и слободу аутонолшје еиархнја, коју же-