Српски сион

С тр . 722.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 45.

лимо из преважних разлога, да оснујемо на најширем темељу, колико је год то могуће, а да се епархије не оделе од целине своје и не удаље од средишта свога. Овај виши позив епархија, као самосталних црквених области, нарочито је наглашен у извештају дра Максимовића; а да то није гола реч, сведоче и оне одредбе у нацрту народно-црквеног устава, које се тичу епархија. Само у великим питањима, која се тичу основе и животних интереса наше аутономије, допуштамо ингеренцију аутономне врховне надзорне власти, а никако не можемо пристати на то, да сс епархијама подмеће нога при сваком њиховом кораку и тиме пречи њихово слободно кретање и њихов даљи раавитак. Нисмо за то, да и аутономни надзор пође стоиама дрокавног надзора, јер те воде најпре несносном туторисању, а за тим и самом уништењу аутономије. Сетимо се само оне мрске и недостојне процедуре, кад је краљ. повереник оверовљавао саборске посланике, па сад да и аутономни надзор тура свој нос у сваку ситницу, па и у мандате епархијских заступника и тиме да се меша и у најунутарњије ствари еиархијске скуиштине. То би било не само повреда права него и увреда достојанства епархијског заступништва. Ако је дакле сав грех, што саборски одбор није употребио ову Вучетићеву честимичну ампутацију, онда се немамо рашта кајати; јер боље је да вихор распуста прејури преко епархијске скупштине, коме одолева све што је снажно и здраво, и иза кога се брзо разведри, него да их промахује ладан ветар и бије ситна киша непрестаног мешања, што кочи удове сваком па и најздравијем организму. Но, овај пут морало је доћи до распуста, јер се повредио законом утврђени основ епархијском устројству, пореметио законом прописани размер, дакле, равнотежа између појединих сталежа; занемарио властити делокруг, а прешло у правни круг највиших органа аутономних; засведочила упорност према врховној

извршној власти, шта више, побијала његова у закону јасно обележена, а и праксом кроз више од две деценије утврђена власт; — дакле замашне повреде закона и премашаја, који заиста воде к расулу целе аутономије. Грех би учинио саборски одбор, да такову скупштину није распустио, јер његова је дужност, да чува и брани аутономију од сваке напасти, долазиле оне од горе ил' од доле. Да није ове дужности, он би се одавнауклониоиспред ове навале, час с једне, час с друге стране, ал' он је у истини аутономни Прометеј, који је везан силом закона за своје место, те мора мукотрпно да гледа, како му тице грабљивице кидају живо месо са његова тела. Њему, дакле, иде највише у интерес састанак сабора, јер то му је спас и жељена слобода. Ако је трзавица данас у нашем народу, томе није узрок саборски одбор, само зато, што није био за чережење, какво жели Вучетић, него су томе узроци сукоб на свима странама; тридесетогодишњи рат између сталешког, дакле аутономног, и народно-представничког, дакле државно-грађанског начела; седмогодишњи рат између народно-црквеног устава и злосретне системе појединих статута; непрестани, кадкад отворени, али увек потајан рат између либералне и ради^алне странка, које се отимају око власти и превласти у црквеној аутономији и народу, — па све то још у сред, овај пут силом изазваног сукоба са државом и њеним власницима, који су нам при грађењу устава изашли на сусрет као никад, а за које се напада жешће него икад — све у славу свог имена, а на пропаст саме ствари. И ако већ мора бити кривице на коме, онда не кривимо оне, који су данас усамљени, јер нити чине са.пи странку, нити су чланови друге странке, већ кривимо оне, који су поделили народ на странке и то на црквеном пољу, где нема томе смисла а има грдне штете, и то онда, кад треба да смо сви сложни и уједињени у војевању за опстанак, самосталност и независност наше аутономије.