Српски сион

Стр. Ш.

„ОРПСКИ ОИОН".

бр . 47.

Тој армонији најтоплпје молптве своје, без разлике нере и народностп, придружују многобројнп народи Аустро->'гарске монархије п армонију своје верно-поданичке захвалности, и у поданичком страхопоштовању обасипају осећајима њезиним владалачку љубав и милост, владалачку праведност и мудрост, која је за пуних педесет златних година са прослављенога престола несарског п краљевског, уз највеће и узорно самопрегорење, штитила, бранила и напретку водила све народе његове, а силу, моћ и славу монархије подизала до данашње њезине величине. Српски православни народ митрополије Карловачке, са својом српском православном црквом, а на челу са својом узвишеном поглавицом св. патријархом Георгијем, учествује пуном душом и целим срцем у армонији данашњега тихога велеславља. Приноси светлом престолу свога премилостивога Владара: вековима п многим искушењима кристалисану непоколебив)' поданичку верност и изобиље неизрециве поданичке захвалности на педесетогодишњој превишњој милости п заштити увек верно-оданог Му српскога православнога народа и његове цркве. А Господу Богу, свом душом, свим срцем и свима мислима својима, подиже молитву: да вечним промислом и бескрајном милошћу Својом што дужи наставак драгоценога живота премилостивога нам Цара и Краља штити и брани, снажи и крепи; и да свемогућом добротом и благошћу Својом до крајних граница не ускрати верно-оданим народима Његовим, у слави превишњега престола цесарскога и краљевскога и у напретку миле им домовине, клицати: Да живи Његово царско и апостолско краљевско Величанство, наш премилостиви цар и краљ Франц Јосиф I.

ЗВАНИЧНИ 4 ЕО. Његова Светост, иравославни Архиеиископ Карловачки, Митроиолит и Патријарх сриски, иреузвишени госиодин Георгије ВранковиЛ, благоизволео је, дана 15. (27.) новембра о. г. руконоложити ђакона Душана Отлакана за презвитера, а монаха Мирона Војновића за ипођакона. Његово Високонреосвештенство господин епископ Пакрачки Мирон НиколиЛ благоизволео је јеромонаха и управителЈа манастира Депавине и душепонечитеља иарохије Загребачке Амброзија Павловића произвести дана 14. (26.) новембра о. г. за игумана и одликовати га надбедреником. НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Вера. К. II. Поб'1'.доносцевт.,* I. Овде, иа свету, живимо ноиајвише вером, а не виђењем, те се врло вара онај, * Ово је једанаести одломак из ведиког дела „МосковскШ Сборник", што га је напиеао, у четвртом и допу-

који мисли, да је у себи веру угасио, и да ће од сада једино виђењем живити. Ма како се високо, над светом, уздигао ум човечји, он је ипак у чврстој ве:ш с душом, а душа увек тежи да верује, и мора веровати, јер: без вере не може човек живети. А није ли то жалосна обмана, када човек одбацује веру у оно, што је активно, што постоји, што се души његовој показује као реална истииа, те узима за нредмет своје вере: теорију и Формулу, њу осећа, њој, као идолу се клања, њој је спреман на жртву принети самога себе и део свет у души својој, те слободу своју и свих својих ближњих. Теорија и Формула, ма какве оне биле не могу садржавати у себи оно, што је безусловио, и свака од њих поникнувши у уму човечјем, већ по ограничености истога јесте нешто ненотпуно, скептично, условно и лажно. Што је од мене неизмерно више, што је од увек било и јесте, што је пепроменљиво и пема краја, што ја не могу обуњеном издању 1897. год., у целом свету познати оберпрокурор св. Синода руеког и велики мислилац г. Побједоносцев. Осим овога, донећемо у српском преводу још неколико одломака из тога краснога дела. Ур.