Српски сион

„СРНСКИ

СИОН."

Бр, 48

Бога, који је осветио дати од Њега закон, и Који ће судити свету својим правоеуђем. Ол је обећао душама, које су дубоко пале, моћ оиравдања, потпуно успостављање, радосну и чисту будућност. Но како се то све може остварити, ако права Божјег правоеуђа не буду призната, а искунљење примљено и усвојено. Он је објавио славу царства Божјег у правосуђу и истини, не само ка,и идеал. коме ће се човечанство, може бити, кроз 20 или 50 векова врнути, већ и као збиљу, чији је сведок савест сва-чија. Не иретпоставља ли то будући живот и награду за добра и зла дела? Он учи примити несрећу за испитивање, које освећује. Не би ли то имало смисла као љубав Божја, не би се .јављала као угочиште наших разбијених и огорчених срдаца на свет! Ето какви ме основи побуђују да кажем, да Христос, законодавац морала, води Христу Искунитељу и Сиаситељу, чија проповед на гори позива и заповеда напред осећати крст Голготе; да Јеван!ђрље све држи, и да човек не можо разделити, што је Бог сјединно. Браћо! често сте понављали искрено и бојажЉиво: „Госиоде, умножи нашу веру !" Често (те нас пигали, како се може појачати вера. Један заблудези !ђеније, до краја живота несталан у вери, нанисао је ове значајне речи: „Ако хоћеш да верујеш у Бога, гледај на све тако, као да би се вечно кориетио Његовим суштасгвом." Те речи Русочљеве као да разјашњују исуку учитеља над учитељима. „Ако ко захше шворити вољу Божју, нека зна да је Моје учење од Бога. и Верујете ли у Хрисга, законодавца морала? Верујете ли у царсгво Божје? Ако је Исус Христос ваш учитељ, ако знате да вам Он говори истину, кад говори о земном, поелушајте Га и верујте Му, кад вам говори и о небесном. Идући за Њим на гору блаженства, где је дао свету слику царства небесног, иођите за Њим и на Голготу, где је основао то царство силом сво.је искупне жртве, и реците Му као Петар: ,, Гостде, Тг1 имаш силу вечпог живота Додајте као Он: „ Ми иоверовасмо и иознасмо, да си Ти — Син Бога живога ." Амин. Наравствено и религиозно ваепитање. а.) Општа начела. Од дра. Штекла превео е њемачког Милан Поповић. Друга 1'лавиа душевна снага човјечја јест моћ тежње, а ова се дијели на чувствену моћ тежње и

на вољу. На ово се, барем по својој практичној страни, односи наравствено н религиозно васпитање. Наравствено и религиозно оплемењење човјека најважнији је дпо иотнуног васиитања. Све умно просвјећење нема никакве вриједности, ако с тиме нпје спојепо наравствено и религиозно образовање. Воља је покретна снага у дјелокуином животу људском; ако дакле воља не добије прави правад, ако она није учвршћеиа у добру, тада мора дпо живот човјечји абнормалнпм правцем ударити, а умно просвјећење не само да не може тако шта спријечити. већ је шта више сходио да пријеступе воље још впше нодупре и повећа. С тога је судбоносна заблуда „модерне" педагогике, што она знаде увпјек да говори само о образовању разума, и на тај начин сматра за своју потиуну задаћу. да моћ мпшљења дјетињег у што већој мјери развије п испуни с најразличптијим знаностима. Само образовање не помаже човјеку нишга, ако га пе прати чврст религиозни и паравствеип карактер; образован човјпк без религије и наравствености скрпва под претворним спољашњим сјајем простоту и нискост мишљења и карактера, што је запста страшно. Само образовање није довољно; к томе принадају друге, више моћн, које на вољу утичу. И васпитање се мора послужиш тнјел моћима, да поведз човјека оном стазом. по којој је он једино кадар благословено дјеловати, како за себе самог тако и за друге. Релпгиозно и паравствено васпитање мора дакле интелектуалном нриступнтп; истом у оном довршује се цјелокупно васпитање човјечје; оно се не смнје ни за живу главу запемарити. С тога је од велике важности да се уиозвамо с руководннм правилима, која морају за паравствено и релпгиозно васиитање мјеродавна бити. Али прије но што приступимо рпјешењу те задаће, пробитачно ће бити, да прије свега опредјелимо одношај, у коме стоји религиозно и наравствено васпптање једно према другом. За то треба да се придржавамо овог, што слиједи: а) Темељ свега наравственог образовања је религпја, 1П сопсгеко хришЛанека религија. Јер само њоме добпја врлпна онај вншп наднрпродни мотив п онај вигаи натприродпи циљ, којим једино врлина постаје правом врлином и условљава праву срећу човјечју. Ако је наиме човјек створен за натпрпродни ношљедњи циљ, и ако је то Хришћанство, помоћу којег он долази до тог натнриродног ношљедњег циља. то се мора сва наравствена врлина оснивати на хришћанској религијг,, и мора је пратити дух хришћански, ако треба да стоји у свези