Српски сион

О тр . 798.

„СРПСКИ СИОН."

не, уа одржање побожности међу људима, за спасење душа и својих и наших — зато га подигоше. Подигоше га и за то, да се слави и велича име Божје „на сваком месшу владичанства ЈБегова ". (Пс. СШ, 22.) Та на месту овом — док ове цркве на њему није било — дотле празном и пустом, можда се никад дотле ни свето име Божје споменуло није; можда се никад дотле ни реч Божја на њему чула није; ил' ако је, можда је и на овом месту као и на оном, на коме је овдашња света Теодоровска дрква наша подигнута, можда се и на овом месту исто тако као и на оном, вила небу под облаке танка кула турске џамије са које је турски хоџа верне своје гласно на молитву Пророкову сазивао. Можда нам и за шо баш и на овом месту оци наши цркву подигоше, можда нам баш и за то цркву ХристоВ У> Т У нрекрасну башту Божју овде засадише, јер је само Христова црква сшално станиште Бога живога , а у тој цркви и башти Божјој, — раснети је Христос многоплодна лоза живота и на лози тој грожђе зрело и красно, то су Апостоли и ученицн његови, које су нам стари наши за снас душа и својих ц наших, па и \ш, на иконостасу овом. на сводовима и зидовима обновљене старих наших цркве зато исиисали и обновили, да нам они буду путевође и кажнпути духовног живота нашег, да нам они служе као углед и узор, како се на земљи живи, да би се на небу удостојили вечног блаженства у царству Божјем. Подигоше нам и оставише нам храм овај стари наши, да би овде у њему , унутри један поред другог, и један уз другог, Богу се молећи, још јаче и живље осетили, да смо сви ми деца једног Оца, Оног горе на небесима и као такови да смо сви браћа; да смо џ.дна заједница , (1. Кор. X, 16.) који једним и истим цркве наше молитвама, „един^клш оусти н един-к/их прдце.нх" једнодушно и једногласно славимо у цркви овој Бога, па видевши ту у цркви једнодушност и једногласност нашу и ту у цркви осетивши, да смо сви браћа и сви једно, да се и на иољу , кад из цркве изађемо, не делимо и не цеиамо један од другога, но Бога славећ и изван цркве у љубави, један за другога, да се надмећемо. Ето зашо нам га подигоше; зашо нам га оставише. И храм овај, кога нам оци наши создаша, тај храм од неког времена тамнити,

готово и опадати поче. И зуб времена ночео је мало но мало да крњи и окрњује лепоту и велељепност храма овог изнутра и с ноља и нахудио је доста благољепију његову. Тако је то са сваким и са свачим: све нма своје време, све што има свога почетка и краја свога мора имати, ништ' на земљи стално, ништ' на земљи цостојано, трајно, ни вечно није — само је једино црква Христова вечна, та „њојзи ни враша адова нахудгши И нису досад, а даће Бог и неће. И ревност ваша за славу Божју (Римљ. X, 2.) не допусти, да храм овај отаца ваших и даље роне и ороне, па можда иадне и не дао Бог иропадне, но смислисте, као достојни синови својих отаца, да га досто.јно обновите и поправите. Што смислили, то сте и учинили. Та хришћанска ваша замисао, ево је, у дело сјајно приведена и Ож домх егоже отецх созда. с<и дол!х скшх ишнови и оуткерди! Нек је слава Богу, који даде, да се та побожна радња зачне у души и свесги вашој и нек је од срца хвала вама, који тај глас душе и свести своје разумедосте и извршисте побожни посао тај: обновисте с иоља, и украсисте изнутра дом Божји овај. Тако се штује и слави Бог, тако се угађа Богу и тако извршују честити синови свети аманет отаца својих . Евала вам браћо за то! Па ипак, љубезни, ма да је жуљајивом руком вашом овако вешто и лепо исписан, и ма да је знојем вашим овако лепо обновљен храм овај, ипак њему много што шта недостаје; много што шта ми и у овом данас обновљеном храму немамо, што би требало да имамо, а што би га још сјајнијим и велељепнијим начинило. . . Та ми, браћо, немамо — сви ми то врло добро знамо — ни Гроба, у који да положимо непорочно и свето тело Христа Спаситеља, а за који нам црква наша вели: дд /иолчнта ксАка<л пиотх чмок-кча, да ћути свако тело човечје над гробом тим и да стоитх со страр/мх и трЕпето/Их и да не иомишља у себи тада нишша шшо је земно и земаљско, но само што је Божје и небеско. (Песма, која се поји у месго херувимске на Вел. Суботу.) И тога гроба ми, браћо, немамо! Сви ми кад хоћемо да се наситимо хлебом насушним, застиремо трпезу нашу и мећемо на застрту трпезу што је Бог у тај пар и за тај дан дао, — а ми, браћо, ево немамо шаког застирача, којим би ову Божју трапезу до-