Српски сион

С тр . 834.

„ОРДСКИ СИОН".

Б р . 52.

ЈБегова Светост, ттравославни Архиепископ Карловачки, Митрошлит и Иатријарах сриски, иреузвишени госаодин Георгије БранковиЛ благоизволео је руконоложити дана 20. децембра о. г. јерођакона манастира Фенека Сниридона Спасића за нрезвитера, а свршенога богослова Петра Бронзића за ђакона, те дана 21. децембра истога ђанона за нрезвитера. НЕЗВАН ИЧНИ ДЕО. Наравствено и религиозно васпитање. Од дра. Штекла превео е њеиачког Милан Поповић. (Свршетак.) Образоваве воље к религисзнозти. I. Главна правила, која морају бити нарочито мјеродавиа за религиозно образовање воље, даду се на слиједећи начпн схватити: а) Настојмо да у васиитанику већ у раној младостн будимо н оживљавамо божанске врлиие; вјеру, наду п љубав. Те три врлине дјете добија у крштењу и с крштењем; дужност васшггиња је, да дакле то усађено сјеме у срце дјетиње доведе дотле да се развије и нарасте, унућујући га иа то, да пробуди у себи акте вјере, наде и љубавн. С тпме васпитање удара темељ у васпитанику за сво хришћанско н религиозно образовање, јер те врлине како је већ казано, образу.ју корјен религије. Према томе васпитање има задаћу. а) да на том ради, да се васиитаник уздигне до праве унутрагање и јаке вјере у истине Хришћанства. У почетку, кад још дијете сасвим живи у невиности и искрености, то није тако тешко, јер је дијете посредством благодатп крштења необично пријемљиво за истине Хришћанства, и прима их с цијелом унутрашњошћу и искреношћу сви'а још иеиокваренога срца. У" каснијем добу развитка васпитаникова бива исиуњавање оне задаће у толико теже, у колико она мора гледатп на то, да с једне стране вјеру у васпптанпку све више и више ојача, п да се у животу оствари, а да се с друге стране противнпм утпцајем у њему не сломи цвпјет вјере. С тога у интересу одржавања и јачања вјере у васнитанику васпитање има тројаку дужност. а) Прво оно мора васпптаннка темељно настављати у истинама вјере, и то на тај начин, до оно ири том не утиче само на разул, већ да особито тежи за тим, да васпитаник обухвати оне истпне и са срцем и с вољом, да за њих одушеви н да цио свој наравствени живот по њцма уиравља. Јер само

под том иогодбом расте вјера иотпуно с душевним животом васпитанпка, што је потребно, ако хоћемо, да његова вјера за вријеме цијелога жпвота жпва остане, и да му даде чврст ослонац у свпма бурама, које се у животу појављују. Р) Друго, васпитање има да удаљи од васпитаника све оно што је кадро да му вјеру ослаби илп да јс баш сасвпм разруши. С тога нека васпитање прије свега брижљиво пази на то, с каквим се књигама бави васшггаиик, и нека се иобрине и за то, да му не допану до руку такве књигс, које се вјери и обичају нротиве. Он још није у стању да у њима открије софизме и да их осудн, те чптајући такве књиге он лебди у великој опасности. да своју вјеру не пзгуби. Тек кад младић напријед коракне у дугаевном образовању, могу му се такве лектире донустити, али само у ту циљ, да он тиме у њима оно открије гато је лажно и да настоји да то опровргне. Па као год што треба васпптач да будним оком пази на лектире, тако и на друштвс, у којем се васпитанпк креће и нек не трии; да се у таквом друштву налази. у којем се његова вјера врпјеђа и на нодсмјех износп. у) Треће, најпошље васпитач нека гледа да ојача вјеру у васпптанику, и да је тиме оживи. изиесавши му основе вјере, и да га на тај начин стави у положај, да даде рачуна како себи тако п другим о чврстом и непокољебивом фундаменту, на којем његова вјера почива. Једна, цјелисходна лектира може га у том знатно подупријети. Исто тако може га у том подунрпјетп згодно упућпвање код сваке наставе на величпну и узвишеност, као и на величанствени утпцај Хришћанства на све области знања и друштвенога живота. 3) За тпм васпитање има ту задаћу, да побуди и оживи наду и гговјерење на Бога. За вријеме цијелога жпвота човјеку није нпшта потребније и иеопходније као нада, и повјерење у Бога, како с обзпром на многе опасности и кушања, која му животу пријете, тако и с погледом на многе патње и жалости, које га на путу живота сретају. Ко нема наде и уздања у Бога, тај је .једино унућен на своју властиту мудрост и на своју властиту снагу, а она није довољна да га, као што треба, одржи у неугодним судбоносним ударцима, јога мање, да га одржи на нравој наравственој стазп и путу, „који животу води," јер без Божје милости човјек не може нити зла отклонпти, нити заслужно дјелати за вјечни жнвот. С тога нека васшггач изнесе васпитанику пред очи, да се он не узда само у себе самог и своју властнту снагу, већ гато вигае нека свагда