Српски сион

В р . 52

„СР11СКИ СИОН."

С тр . 835.

свој поглед управља горе, н нека се у Вога узда, да ће му датн снаге и сачуватн га од свих невоља и патња. Најпошље у дужност спада васпптању, да тако васпнта васпитанпка, да љуби Бога и да љуби бжжње своје. Љубав к Богу која „је уливена у срца наша светиж духом, који у нама пребива, треба васнитач да настоји. да та љубав у васпптању доснпје до жпвога развијања и дјелатностп. Љубав према Богу спаја чврсто човјека с Богом као са својим највпшим добрим и штити га од тог, да његово срце не гине за земаљскпм добрима, и да на тај начин не претноставља службу замаљску, мамонову, служби Божјој. Љубав Божја је мати жртве, то јест, оног безобзирног одавања Богу, које допушта да човјек живп сходно Богу и вољп Његовој и тиме да угушп самољубље тог најопаснијег непријатеља наравственостп у његову срцу. Из љубавн к Богу еманира се она љубав к блнжњем, која спаја ону везу, која сједињује људо у векпку Божју фамилију, оснивајући с вјечном срећом у.једно п времену срећу човјечјег рода. С тога, нека васпптање упућује васпитаника до он љуби Бога изиад свега, да се ничег толико не боји колико кад Бога увриједи, и кад Његовој вољи у супрот ради, да све, што чини и трнп, само Богу за љубав чини и трпи; нека га на то упутп, да он у свему своме раду тражн само Вожју славу, п с тога да све што радп п трни жртвује Њему у част и Његово преузношење. Васпитач треба сваког дана да буди добро мишљење. Вез њега се не може ни замислити заслужност рада његова за. небо. Васпитање нека најпошље упућује васпитаннка да према свима својим блпжњим љубав гаји, љубав шта више и к онима, који га мрзе, и да ту љубав покаже не само у срцу, него што је више могуће, и у дјелу. Нека не осјећа ни спрам кога мржње и неиријатељства, на ако тако шта васнитање примјети, оно мора одлучно томе на пут стати. Нарочпто се препоручује за буђење љубави к ближњем, да родитељи преко дјеце другима доброчинсгва указују. Из те три божанске врлине: вјере, наде и љубави, пропстиче за тим религиозна врлина т. ј. она врлина, помоћу које мп одајемо Богу оно што Му доликује. С тога мора васпитање на темељу горе поменутих трију хришћанских врлина напућивати васпитаника на наредбе Божје у погледу унражњавања у релнгпји. То религиозно упражњавања, у којем се изражава хришћанско поштовање нрема Вогу и сједињење човјека с Богом, јесу молнтва, богослужење и примање светпх тајања. Према томе васпитању у дужност спада, да ради религиозног образовања приучп васпптаника слиједећпм дужностпма.

ос) Он мора васпитаника научити Богу се молити и подстицати га на молптву. У молитви налази религпозно мпшљење и религиозно уздизање непосредни нзраз; „Молитва удара мост, којп ону страну с овом спаја, на којем се Творац и створ сасгају; оно је дисање оног духа, који посреством те свезе с Богом прима у се божанске снаге; она је купатило душе, пз којег она излази очишћена и с нова рођена." С тога учпмо да се дјете већ рано Богу моли; — Оче наш и друге к\ г ћње молитве служе као лијеп украс најранијој младости — па кад васпитаник ностане зрелијим, прпвикавајмо га на то, да ни једног дана не занемарн молитве. Јутарња п вечерња молитва, молитва пред спавање, молитва нред јело треба да су му тако лаке, да их нигда не заборави, нигда не пропусти. Али треба му дати и добар примјер, молећи се заједно с њиие Вогу, јер тиме се младеж најбоље и за најдужа времена задобије за молптву, ако му родптељи и васпитачи у томе с добрим прпмјером предњаче! Али пазимо п та то, да васпитаник не говори молитве само механички, већ да он молитви даје ону пажњу и оно побожно расположење, које је једино кадро молитви дати њену вриједност. (3) За тим васпптање мора васпитанпка на то подстицати, да марљиво, редовно и побожно прнсуствује јавном богослужењу — светиж службама. Евхаристична жртва је срество и највиша тачка свега богопоштовања н уједно запечаћени извор милости и спаса, и то само за оне, који јој у побожности и у смјерноети приступају и с вјером је примају. Сам Христос је првосвештеник жртве, п пасхално јагње, па као што се Он за нас на жртву принаша, тако жртвујемо и ми себе у част и преузносење вјечног оца и на наш спас, С тога нека васиптач настоји, да васпптаник, ако је могуће, сваким даном присуствује светои богослужењу п нек му чак у том својим примјером предњачи. ГГа п малу д.јецу треба мати у цркву да води; јер ће се она у раној младости нривикнути на оно што је најсветије. Али виспитаницц треба не само да присуствују богослужењу, већ треба да је то снојено с нужном побожношћу и смјерношћу. На то треба да их он унућује и постиче. Васпитач не треба да трпи брбљања зановјетања и друге неотесаностп. Он треба нажљиво да нази и да за нријеступе у том правцу васпитаника озбиљно укори и казни. у) Најпошље, задаћа васпитања је, да питомце подстакне п приправи да могу што достојније и марљивпје примати свете тајне. Овдје је говор наиме о иримању свете тајне покајања и нрнчешћа. При