Српски сион

С тр . 836.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 52

мање тих светих тајана с једне стране је акт религнје, богопоштовања, а с друге стране оне су извори, из којих човјек свагда црпи ново освећење и јачање у дорбу. У тајни покајања опраштају му се грпјесп; у тајни прпчешћа нахрањује се с хљебом живота, који му душу снажи и јача за нови хришћански жпвот. Васпитање нека не пропушта, да темељно наставља васпитаника у науци о бићу и значењу светих тајана у опште, а нарочито о овим двјема тајнама, нека не пропушта, да са своје стране све и сва учини, да васиитаника што достојније приправи за прпмање тих тајана, нека не пропушти, да и самог васпитаника потакне на то нриправљање, како се он не би лакоумно и без молитве приближивао светим тајнама. Нека не проиушта најзад да оживи и одржи у васпитанику љубав к тим светим тајнама и нек му престави да су му потребне; како би их дотичнп марљиво п тачно прпмао не само за вријеме васпитања, већ и нослије кад пступи пз васпитања. Завршујући ову расправу о наравственом и религиозном васпитању, ми се морамо у опште поновно на то обазрјети да релпгиозно н наравствено васпитање, исто тако као и интелектуално и душевно, мора свагда имати у пошљедњој пнштанцији ту сврху, да васпитаника тако образује, да он у себи осјећа нагон и потребу, да се још и онда, кад иступп из васпитања, сам н даље образује у наравственом и религиозном погледу. То је овдје у толико потребније, јер се изастајање у наравственој н релпгиозној тежњи испоређује с назадком у наравственом и религијозном понашању, Човјек не смије у том погледу скрштених руку бити; као год што престаје, нанријед тежити, тако исто п назадује и најзад крај томе назадовању је наравствена и религиозна пропаст. Васнитање се зарад тога нарочнто овдје мора тако удесити, да оно уједно даде васпитанику полета, да самостално напредује у наравстеном и религиозном погледу до све впше и више савршености, сјећајућн се оних рпјечи: „Будите савршепп, као што је отац ваш на небу савршен " Држимо, дакле, да смо довољно одговорпли оним захтјевима, које нам је опшга иаука о васпитању у задатак ставила. Нека се васпитач, употребљујући ова до сад развијена начела, свагда сјећа, да он мора једном нолагатп рачуна пред Богом не само за себе, већ и за васпитанике. које му је Бог на одгајање повјерпо, те неће у своме, тешком позиву, бити немаран. Он ће своје знање обгрлити с цијелом душом и снагом, и ни на што друго неће с већом љубављу помишљати, као на своју дјецу. Само тиме

што он не тражи среће п задовољства ни на којем другом путу, већ у хришћанском љубазном појимању свог позива, он ће постати потпуни господар оне малодушности, која се тако често настани у срцу васпитаниковом и учител,езом, п као јастреб живот му чопа и најзад срце му преломи. Тумачење речи и назива, који ее употребљавају у црквеном језику. (Овршетак.) Лртосх је хлеб шненичан, налик на нросфору, на коме је изображен знак часног крста ила икона васнресења Христова. Овај се хлеб сиравља за нразник Пасхе (Ускрс) и у току светле седмице стоји у цркви на аналогији, а у суботу исте седмице раздаје се народу.* По пропису црквенога Устава, хлеб се овај за време светле седмице сваки дан после св литургије има обносити с литијо* око храма на рукама ђакона или пресвитера, као светиња. У манастирима пак приликок свршавања чина панагије у трапезарији, овај се хлеб подиже уместо панагије (иконе пресв. Богородице) и ломи се на светлу суботу, те се раздаје братству.** Лршос нас подсећа на многа јављања Госиода Исуса Христа Својим учевицима, а још нам изражава и мисао, да је Господ, Који је за нас страдао, постао такође за нас правим и истинитим хлебом живота. *Тр;(4ггедх је реч грчка и значи главар, старешина ангела. Архангела има седам: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салафил, Јегудил и Варахил. Сваки од ове седморице архангела има своје определење. Н. пр. Михаил се сматра за војсковођу небесних сила; Гаврил по преимућству за весника воље Божје; Рафаил за ангела утехе и лечења; Урил за ангела покровитеља наука; Салафил за ангела молитве; Јегудил за заштитника људи, који се труде на славу Божју; Варахил за ангела породичне среће и изобиља земаљских плодова. ЛрХ I д I а к он Р еч ова преведена с грчкога језика значи, врховни ђакон, главни, мрви ђакоп и исто је што и протођакон. Први архиђакон био је првомученик св. Сше■ фан, кога је св. Црква тим именом с тога * Овако би требало да буде по црквеном уставу ■ лепом хришћанском обичају, али се установа ова код нае Срба не држи. * * Уст. у нед. Пасхе: Посд^доваше Артоса.