Српски сион

С тр. 2.

„ОРПСКИ СИОН."

МИРОН 110 МИЛОСТН БОЖЈОЈ СРПСКЕ НРАБОСЛАВНЕ ЕНАРХИЈЕ ПАКРАЧКЕ еписгсои авотријско-имиераторског ордена гвоздене круие II. стенена каваљер, благочестивом и благовјерном клиру и народу богохраниме Епархије своје мир и благослов моли од свемогућега и милостивога Бога и Спаса Исуса Христа, а од смирености своје шаље архипастирски поздрав и братско цјеливање. Сваки створ божји, слави данас и хвали Бога, што је иослао Сина Свога иа земљу, да ослободи човјека од гријеха, и измири с Богом. Но славити и хвалити Бога, дапас и свагда, дужаи је особито човјек, јер он је и добио и добива од Бога непрестано нонајвише. Једии човјек добио је од Бога образ и подобије Његово, а то је од божје душе душу, од силе божЈе и моћи, од мудрости и светости добио је човјек но један дио, тако да и ми људи можемо, у колико нам донушта Бог, да будемо моћни, мудри и праведни, благи и милостиви. А и вјечни смо душом нашом, која је дио један душе божје. С тим образом божјим и подобијем до-б№0-~ је чо вјек и слободу воље, а то је, да може живјети, мислити и радити, добро и зло, како му је кад у вољи. А и власт је добио човјек од Бога, да буде господар свега што је на земљи, у води. у зраку. Све да служи човјеку, све да је подложио н.ему, као сину божјем и нашљеднику овдје на земљи. И за све то, дужан је човјек да хвали Бога непрестано, и да се показује достојним образа божјег и подобија, достојиим власти и одликоваља као сина божјег и нашљедника, па и послије иовријеђенога на себи образа божјег. Са повријеђеним образом божјим теже нам је много живјети сада, него ли негда цок образ божји на нама још није био повријеђен, док још није био човјек на зло употријебио слободу воље своје, и чуо ону божју: г у зноју лица свога, једи хљеб свој/" а то је, животу нашем и основа и потка — труд и мука! С часом, кад је чуо човј'ек ту иову

зановјед, и осјетио труд и муку, с тим часом наступила ј *е међу људима, што ио се вели „ борба за живот ", и ко је слушао ту нову заповЈ 'ед божју, и био добар, био вриједан и уредан; ко се је „ знојио свегаје имао инанретек. А ко се није „знојио и тај није имао ни ополико, колико је требао за живот себи и својима. И шта је послије тога било? Смишљало се, радило се, како ће да се живи о што маље муке своје, о што маље зноја свога, а иа рачун другога. А то онет није могло бити без непрестанога боја људи између себе оних кој'и су имали, и оиих, који нису имали свега онога што су требали и желили да имају и они. Та „ борба за живот " како је отпочела код прве браће, тако ево траје и дапас, и задаје велике бриге државншџша и свештеницима, родољубима и човјекољубима свиј'у нросвијећених земаља и народа подј "еднако. И са свију страна пига се како да се ријеши иитање то, тај нашега времена гордиЈ "ев чвор, што но се заплео већ доста јако, и што но је завео већ доста лалеко на странпутице многог и многог. У тој борби за живот било ]"е и биће најглавније питање: земља и новац. И звани и незвани истичу се особито у новије доба са предлозима својима: како да се ријеши то нитан.с: неједпаке тдјеле земље и новаца, таЈ' нашега времена гордијев чвор. Српски народ иаш, у земљама круне св. Стевана — хвала Богу. а хвала и краљу — још и цанас има земље саразмјерио и доста и добре. Нисмо истина сви одржали све, што смо наслиЈ 'едили од честитих отаца наших и дЈ 'едова. Многи иаш комад прешао Ј 'е у друге, а у туђе руке, но и наши су њеки и њеки проширили опет своја поља земљом, која пије била увијек наша. И ма да ј *е тако, Богу хвала, код нас, то ипак неће згорега бити, ако се данас, као на Рождества Христова Праздник, позабавимо мало с тим сувременим питањем замље и новаца. Но ире свега запитајмо се, који су људи Богу боље у вољи, да ли они, који раде и штеде, и тако множе добра свој "а