Српски сион

Б р . 2

„СРПСКИ

СИОН."

(Ј тр . 27-

Сирин: Није сваки онај узишао на стенен смерности, — нише тај велики учитељ и ноборник, — који је по ирнроди скроман, тих, чедан или кротак. Не — у истину смеран је онај, који има у себи чиме да се узноси, а ипак се не узноси, него у мислима својима сматра то све за прах. Ја чак не називам смерним ви онога, који је спокојан при спомену греха и безакоња својих, а има на уау оно друго, да би напомињањем онога скрушио срце своје и ум свој отклонио од помисли гордости, — и ако је то похвално. Према томе што такав има још горде мисли, и није постигао смерност, но се само стара и труди приближити јој се. И ако је то као што рекох, похвално, али смерности још нема у њега. Савршено смеран је онај, коме није, нотребно умом својим тражити начина за смерност, него који га у свему сасвим природно без усиљења има, — који гледа на себе као на грешника, који нема никаквога значаја и који је презрен у рођеним очима својима, и ако би владао великим даром, и ако би проникао у тајне свију духовних бића и био нотпуно савршен у познавању свега створенога, — који је дакле без лукавства и без насиља такав у срцу своме.*) Такав је дужан бити прави сиромах духом, такав је занста смеран човек. (Наставиће се.) *) Св. Исак Сирин: Сдова о иодв. 18 8. Сл. 53., стр. 311. Један поглед на прошлу годину. Прошла година нашега јавнога народноцрквенога живота изгубљена је у безуспешној тежњи за сазивом сабора. Узрок несазиву сабора ирошле године исти је, ради којега је одгођен био сабор г. 1897. Наиме, одгођен је, јер саборска већина не хтеде на прво место дневнога саборскога реда узети у расправу коначну автономну организацију. Да учини, сабору је то налагала ненобитна корист автономије, а ставила му је у дужност и превишња одлука од 20. маја 1897. године, којом је сазив сабора и дозвољен био. То упутсгво превишње одлуке, као „јасно изражена жеља Његова Величанства", добило је најодлучније своје тумачење у изјавама кр. поверенпка у седницама саборским учињенима. Саборска већина не хтеде изаћи на сусрет томе уиутству и сабору постављеној дужности, сматрајући поста-

вљање те дужности као повреду автономнога саборскога права на слободно и самостално установљивање саборс^ога дневнога реда. Не тражећи лута и начина, којим би се могло упутству и жељи Круниној изаћи на сусрет, а ираво сабора гледе дневнога реда неокрњеним очувати; не тражећи „могућности — као што нредлагаше Др. Ника Максимовић — да се и очува право, а и да се нређе на рад", автономији и сувише потребан, саборска већина је изазвала сукоб између Круне и државне власти с једне, а. сабора с друге стране, и сабор би одгођен. Све што је нокушавано после те одгоде, на конференцијама у Будимнешти и у Карловцима, било је у цељи, да ое шај сукоб ошклони, како би се сабор могао опет састати и приступити организационој радњи. Имао се пронаћи начин, да се до тога дође. Конферисало се у заман. Посланици саборске већине остадоше при своме, да не могу пристунити организаторној радњи. Но, изјаве њихове, чињене у конференцијама, изнеле су на повришну други разлог том њиховом поп ровзитив, него Б1ТО га је саборска већина изнела у сабору. У сабору је био разлог: иовреда права сабора, да сам себи одређује дневни ред; иосле сабора пак: бојазан од евентуалних октројака, што би их државна власт, можда, унела у сабором донесену организациону уредбу, која не би изменила постојећи саборски изборни ред, нити водила довољна рачуна о енисконалном карактеру наше цркве. Ова се бојазан истицала и пре сабора, она је и била један од правих разлога већини саборској, да и у сабору отклони организациону радњ}. Питање дневнога реда била је у сабору само образина оној бојазни нре и изван сабора. Није могуће, да главнији умови саборске већине ннсу били на чисто с тим, да се питање дневнога реда дало обићи без повреда права саборског Н>е'зина бојазан од октројака изазвала је са питањем дневнога реда сукоб сабора са Круном и државном влашћу, само да осујети организациону радњу. па макар — као што и јесте — на очигледну штету свестранога нашег автономнога живота и развитка. Ту бо.јазан и целу њезину махинацију разумемо бар, и ако је одобрити не можемо никада. Али не разумемо наивносг саборске већине, е мисли, да нико не види и не зиа прави узрок и ра-злог ње-