Српски сион

Б Р. 3

,СМСКИ СИОН."

С тр . 37.

Па и опет, када мрети ваља — не мисли се тако! Ту мора разум да умукве и дн иусти срцу на во.Бу. које жали за овим светом и горке сузе рони, — јер оставља за собом све, а са собом ништа не носи до „скрштене беле руке и ираведна дела своја". „Гд'к естх зллто н срсвро гд^к естх жножестко и *иодк<Г ; , иита у овакој ирилици црква; „све је то прах, иеиео и сен", — све нестаје у једном часу као оио муња из облака, за коју не знамо ни одкуд дође ни камо изчезе, ни колко је време потрајала То је слика живота људскога, који не зна: кад Ке му се саломити крила и јарко му помрчати сунце, — те се папослетку на рушевипама својих идеала задовољава с грудом земље, с крстом чело главе! Тако тужну слику гледамо ево пред нама: високопреосвећеног поглавара епархије ове, — кога ие давно испратизмо жива, а сад ево допрагисмо мртва, коме би суђено да се завладичи, зар да тако брзо допуни диптихон и умпожи гробове архијереја бачких. Снремао се у Загребу и у Новом Саду, у Бечу и Карловци, да у црној ризи ка луђерској послужи нркви својој и народу своме; и у пајлепшим годинама својим од Његове Светости иатријарха српског Георгија очински унапређеп, иотом одликован избором светога Синода, озарен нревишњом милошћу земље Господара, метну митру на главу и стаде на чело енархији овој, да у одличном овом винограду делује и ради „прдкц) прак/мрш слоко истинћ|" — И Нови Сад га са целом епархијом дочека као на крили, сјајно и одушевљено, у руву ретко свечаном, — надајући се од њега и младости његове једром раду и напретку сваком у црквено-народном животу овог владичанства Али се те лепе наде не иснунише; норед најбоље воље, поред свију племенитих умишљаја, поред све доброте срца и чистоте душе своје, не могаше епискон Герман нрисгупити оетварењу златних снова своје младости, осгварењу заношљивих идеала постигнутог високог ноложаја, — јер му је тешка бољетица нодгризала живот,

сламала вољу и мрачила ведрину душе његове. — Па ипак, колико је могао учинио је, —■ а ни „чаша стВденои кодм не погВкитх <ИЗДћ1 скоса кх денх сбднми . . Редак је то нример трагедије човекове, кога видимо у великодостојнику нашем; — потреса нам и срце и душу; та он мораде дваред да умире; душевно пред нама, а телесно далеко од пастве своје у туђини далекој! — Место да оствари давнашњу жељу своју, да обави каноничну визитацију но епархији бачкој и да паству своју посетом обрадује дође ево паства њему, да га оплаче; место да је по лепом обичају нашем изашао на тихо Дунаво да воду освети, и да нам зачини славу Јорданску, — он је лицем на св. Богојављење у Бечу испуетио напаћену душу своју. Бладико свети! Енархија се твоја у црно завила и од свега срца тугује за тобом; жали Архијерство твоје, жали младост твоју и сломљену ти снагу у најлепшем мушком добу, оплакује тешку судбу твоју! Жали те унрава тво.је дијецезе, сузом ти кваси отворен гроб свештенство и сви православни Срби епархије бачке, — ти си их за живота благосиљао знамењем Христовим, а они те иепраћају тугом еиновљом на онај други, бољи свет, И те сузе искренога саучешћа нашега нека буду бисер па одру ти мртвачком при растанку с нама, а то је најлепши венац, што ти га можемо дати. Па, у име Конзисторије твоје. подручнога ти свештенства и твога духовнога стада, опраштам се с тобом владико свети; испраћам те срцем ојађеним у име рода ти по крви, у име миле ти колевке Горње .Крајине, па и у име старога нам школскога друговања, — као некадањега милога пријатеља, а нотоњега доброга старешину свога. Борави мирно вечити санак у задужбини славнога ти претходника владике Платона. — Бог ти дао у рају насеља и лака ти црна земља била! Погреб впреоев. г. епиекопа Германа Опачића У оуботу 9. (21.) јануара о. г. стигло је мртро тело блаженоупокојеног епископаБачког Германа, жељезничким лозом у Пови Сад. Са станаце жељезничке пренесено је у саборну цркву истога