Српски сион

бр. 3.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 39.

сто дати: поднео сам о тој ствари ЕБеговом Величанству најпонизнији извештај. А на основу нак на то издате превишње одлуке Његовог Величанства од 7. јануара т. г., овим одбијам сада молбу. Позивам Пресветлост вашу, да о томе, барона Живковића, који је на молбеници на Његово Величанство на првом месту потписан, као посланик града Вршца на поменутом сабору, уз повратак молбенице на Њег. Величанство, приложене иод •/., и са саопштењем овог мог отпиеа у препису известити изволите. Примите Пресветлост ваша, израз мога особитог поштовања. У Будимпешти, 14. јануара 1899. г. Барон Банфи с. р. 3а веродостојност препнса: Палфи, с. р. (М. П.) велики жупан Саопштење овога отпиеа није имао попратити г. барон Живковић ничим више него само са изгледом на нову посланичку конФеренцију и са нриговором „Сри. Сиону", што у своме званичном делу није приопштио у целоети министров отпис управљен на Његову Светост патријархаГсрпског као иредседника сабора, а који је својом главном садржином истоветан горе саопштеном отпису. За сада имамо г. барону Живковићу ту поруку учинити, да је он таквим приговором и оиет доказао, да је много што шта заборавио већ из свога државнивовања, те да сеи тимзаборавом деквалиФиковао већ за давање еавета у спорној ствари; као што се и диктирањем неке дужности званичноме делу овога листа гради и сувише — смешним. Гледе осталога свега, што има и што нема у попратници г. барона Живковића, други пут. Али, већ сада морамо дубоко узданути: Авај и тешко јадној мученици нашој автономији, крај таквих бораца и бранилаца њезиних, као штоје један од њих и — г. барон Јован ЖивковиИ!!

Множимо Фонд Св. Саве. Народне нотребе налажу свима члановима дотичнога народа неискључиву дужност, да тим нотребама прискачу у помоћ, што већом утакмицом, самопрегорењем чистога родољубља. Пред захтевом народних потреба, од задоволења или незадоволења

којих зависи напредак или назадак народнога живота, треба да нрестају сви обзири, који прече подмирење таквих нотреба. Једна наша потреба таква јесте: осигуравање и унапређивање основних народних школа. Ту иотребу је бистро уочила наша народно-црквена поглавица, св. патријарах Георгије БранковиИ, и основао је, у народу нашем већ доста познати, Фонд Св. Саве. Уочила је ту потребу и највиша нам школска власт, Школски Савет, те је издао у своје време познати велеважни проглас на народ, ради прилагања томе Фонду и ради његова множења. И да је код нас бар мало друкче, разуме се боље, тај фонд би и до сада већ био бар толико умножен и оснажен, да би својим нотпорама могао унапређивати многе школе, а спасавати оне, над којима виси већ Дамаклов мач, да им пресече конац и самога живовања. Тако до сада није било. Не маримо казивати узроке. То и не помаже; а морали би износити на видело много наше зло, што нас нритискује у тами робовањн разним гресима и страстима. Љуто самоубилачко трвење, и у том трвењу кобна несвестица, те заборав на све што нам треба за живот и напредак, а с друге стране што нам прети и грози, да нас истроши до тоталне немоћи, потамнио нам је богодани вид, те многи, многи не виде већ ни најближих народних, вапајућих потреба н невоља. У томе невиду не видимо већ на беду нашу са школом нашом. Лепу реч, изговорену и штампану, о школи, о просвети, дезавуише на сваком кораку не само нехат и нерад, него и сам непријатељски рад нротив школе. Лични и партајски антагонизам непријатељује и школи, кад ову помаже онај, који нам не иде к лицу. Лични и партајски антагонизам наш нема границе. Он се не трза ни пред народном погибијом. И у суноврат ћемо, само да задовољимо тај антагонизам. И то нас доводи у иекушење већ, да се очајно запитамо: има ли код нас родољубља, или је и најмање, најситније и најгрешније лично „ја" — ирече од народних светиња и идеала, од народне среће и будућности?!