Српски сион

Бр. 4

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 51.

према својим ближњима? Није никада. Овако је могао само Бог говорити и чинити, — Господ Бог. На тај начин ствара Спаситељ нов свет, у коме људи љубе Бога и своје ближње као и себе саме. Не ствара тај свет силом своје божанске вљасти, него га ствара иа начин, који је само БВему спојствен. Не нроклиње и не заповеда, већ примером својим у живот приводи науку своју. И у томе је сила, којом се Хришћанство тако брзо раепрострло на земљи, у томе је узрок, што су племенити и нежни осећаји Хришћанства тако брзо могли освојити срца људска. Зато се ми данас радујемо овом великом празнику препорођења и искуплења нашега, зато нам је међу свима празнипима овај најмилији и највеселији. Заборавимо, дакле, у свечаном овом расноложењу нашем, све непријатноети, које нас у животу сналазе, онраштајмо увреде, оканимо се међусобне свађе и непријатељства, немојмо злобити и пакостити, не завидимо срећи и напретку других, будимо браћа и носледовател.и Христови. „Ја сам пут и истина и живот, " рекао је Спаситељ, на пођимо и ми тим нутем и пазимо, да не поклизнемо, и са тога нута пе сиђемо; напредујмо свагда у врлинама хришћанским, чинимо где год можемо добра дела, јер ћемо само тако бити достојнЕ—оие^елкке милости Божје, коју нам је пре толико векова указао и сада још ненрестано указује. Данас, на жалост морамо признати, не ходимо више сви том стазом, која води спасењу, опет почињу неки да се клањају лажпоме богу, грех их ирати па сваком кораку, баш као у добу, кад се Христос родио, — ночиње да влада са многима нехришћански дух, — дух себичности и материјализма. Не цене' више човека но душевним врлинама његовим, већ по том ако је у власти, ако је богат и унливан. — пе мери се више вредност човекова по унутрашњој страни н.еговој, већ по том, ако га окружава блесак и сјај, — данас је само онај велики. који уме и може над осталима да господари; данас је само оно лепо и добро, што је красно, на ма било непоштено.

Па кад тако стоје ствари, не треба се онда чудити, што не напредујемо, а пропадамо и морално и материјално. У себичности својој завидимо наиретку и срећи другога, нападамо, клеветамо и ружимо оне, који не одобравају наша рђава дела и иравац у животу. Данас је сваки онај издајица свога народа, који се не клања назорима, који су данас модерни. Отуда те трзавице и незадовољства у народу нашем, који се на сваком кораку друштвенога живота опажа. Па докле тако? Куд ће нас та несмимислена борба довести ? Је ли то онај пут, којим треба ио науци Христово.ј да ходимо? Против нас се сваки диже, да нас упропасти и уништи, и ми баш тим нашим непријатељима помажемо и не хотице, што се међусобом свађамо. Некада смо још нешто важили, а данас . . . ? И ако је ово доба искушења по наш народ, ипак не очајавајмо. Још није доцкан, може још све добро бити, ако се будете вратили на нут, по којим су наши претци ходили, ако будете љубили неру своју нравославну, ако ревносно похађате цркву свету и поштујете и чувате устапове ње- -• зине у чистоти својој, ако будете слушали" савеге правих пријатеља, духовних старешина ваших, који су нлроду свом у данима тешкога искушења били и отац и мајка, вође и старешине. И дао би Бог, да онет тако буде! Тада би нашем многононаћеном народу осванули светлији дани, лепше будућности. У то име, поздрављам вам и ја, драги моји, као духовни отац и старешина ваш, овај светли нразник Рождества Христова, са том искреном жељом, да се усели у вас, и у вами грајно пребива, онај свети мир и она света љубав међусобна, коју су анђели са небеса оне зпамените ноћи, над вертеном Битлејемским свима огласили, са речимаа: „Олдка ко кшпнихх Еог8 н на зе/или лшрх, вж чмок"кц'к\*х БМГоко/инТе. и Дано у епископској резиденцији нашој у Сент-Андреји пред Божић 1898. т. Горе споменути смирени V, Лукијан /^/ *