Српски сион

С тр . 68 „СРПСКИ СИОН. ц В р . 5 .

обимљуће религије: истина и живот, но у којој се спомињу и леноте, које око не впде и уво не чу, а у дужност се ставља љубав прва ааповест, — слично је са свом но томе нредмет и кљижевности: вера. у Невидљиво према видљивоме, и поуздање у њега — у дух и мисао према материји и ствари, и у реч, њихово оруђе — Х6уод у опште, који на послетку ипак влада земљом и светом, а не груба сила. Овој одредби садржаја књижевности дало би се можда приговорити да је нешто неодређена, но таке су нужно све основне дефиниције нарочито оне с предметом опсега каки је у литература где се дакле хране мисли и чуства најумнијих и најосетљивијих људи свију народа о природи мртвој и живој, човеку иојединду и као члану друштва: пошто се излучи у њима засебно, остаје оно што остаје иза свију промена овога света, ко.јих је сита наша душа и на К Р 8 ЈУ У век тежп непроменљивим и вечним. Толико с указом на норекло им свима и напоменом да су у прво доба књижовност сачињавала Света Писма. химне и друге свечане несме, приче и речи које су садржавале божју и народну мудрост, — толико нам је, велим било могуће данас само у опште наговестити, а потврду ће му наћи свако у свом искуству. Из искуства. се уверавамо такођер о томе, да ако се кашто деси, те се сматра као лепо сиоредно и новршно, без нравога смисла и садржаја, шта више и само одвратно, у ириликама развратним, кад се забораве и заведу читави слојеви друштвени и нараштаји, иа се за њима иоведе, место да предњачи, књижевност, у којој се онда истичу обични таленти, но то је увек трајало и траје за мало, те се и преживе таки писци за живота, док оригинални тек после смрти векују у својим класичним делима. Сава кога смо оставили у Светој Гори, одакле су много пре њега односили у Италију за време њиховог Препорођаја кодексе грчких и латинских ауктора, спремао се онамо у Хиландару, где и данас има преко 600 само рукописа понајвише срнских и словенских, иснаштајући се и учећи дуже. од 15 година, за народног учитеља и просветитеља. Знајући шта треба земљи и народу запуштеном и некултурном, без вере готово и цркве, без књижевности и вештина, усганова и идеја уљудности, он,

кад се првп иут вратпо у отачасгво, после телико времена, однео им је, завађеној браћи и народу, с гранчицом мира и светим моћима родитеља им и госнодара, новога мироточца, богате даре духовне од свију оних елемената цивилизације. Оставши тада као старешина у Студеници дао се беше собом и прионуо на посао идући кроз 12 година с крстом кроз Србију унакрст, зидајући и красећи храмове од камена тврда и храмове Духа Светог, душе верних назиђујући, улепшавајући и умекшавајући. Студеницу прогласи лавром св. Снмеона, а с братом Стеваном стаде да зида Жичу, наскоро столицу архиепископу и чуварицу круне краљева и царева српских. Службу св. Симеону и типике карејски и Хиландарски сачинио беше још у Св. гори а у Сгуденици је написао уставац за овај манастир и живот св. Симеона, дакле у велико је већ био књижевник т. ј. учитељ у великом, који учи в где лично не доспева као и по смрти кад га нема. Пошто је опет отишао на исток и вратив се као митрополит донео самосталноет и авгономију српској цркви, наставио је своје богоугодно дело и нос.тавио, по историји и народном предан.у, „дванаест великих владика" као дванаест апостола, сам српски апостол у смислу у ком су били 'Пирило и Методије апостоли сл >венски. Србин рођен у Србији, живео је и образовао се међу Грцима, којима беше отишао с братом Русом, Сава је умрво у земљи Бугарској 14. јануара 1237. — није његово велико срце дакле делило и једнаком је љубављу обузимало цео словенски источни и православни свет. Драги ученици! Рад сам био изнети вам још неколико огледа из Савиних дела, огледала његове побожне душе српске, али ми не достаје времена, и ви ћете имати прилике чути и читати то у школи на предавању кад му дође ред. У осталом он је највише мислио и говорио у реченицама Светога Писма хришћанског и словенског, с ногдекојим изразом сриским из оног доба, од куда се види да је наш језик тада био оваки као и сада, исто као што су и његове идеје и ндеали идеали и идеје наше, не, целога образованог хришћанског света, старог и новог, узето историски и географски. Јер и пошто је књижевност изишла из манастира у опште у народ, није она престала гласити и објављивати вечне истине вере и морала — права кљижевност, и наставила