Српски сион

Вг. 5

„СРДСКИ СИОН."

Стр. 69.

је и даље настављати свестрано и уздизати Творцу своме његов словесни створ, човека, развијајући у њему нред логичких и чуствене му способности срца и уображења, у којима се находе најплеменитије клице духовног живота. Тако класична хришћанска и модерна, као незнабожачка древна, на којој се такођер ви образујете. Зар би иначе и стављена била, и препоручивали је православни оци хришћански за подлогу васпитања. младежи, народне узданице, да се у њој не слави Бог и не хвали његова и људска процеђена мудрост и врлине? — Зато на свршетку свенародне славе данашње, дај да дигнемо свој глас у име и хвале свенародне онима, који допринесоше и доприносе да се Савини аманети међу нама једнако високо држе и унапређују — црква, и школа, просвета и књижевност српска. Њих да спасу оци наши од пре двеста година у витешкој невољи својој затражише и задобише заштиту витешких господара суседних страна, благословених земаља круне угарске. Дични преци прослављенога носиоца ове сјајне круне дали су и нотврдили, осим других, такођер повластицу кад је оснивана, у духу Савином, и ова народна кућа, од оно доба расадник просвете срнске који цвета и развија се заједно са осталима подигнутим услед милостиво дароване нам автономије од најуставнпјега данас монарха, ћесара и краља нашега, коме не мање дугује и сбновљена народна нам литература. Јер у мирним крајевнма скиптра његовог јавили су се крајем прошлога века и њени рани замеци с Доситијем Обрадовићем, а више од половине столећа у Бечу, у столици цара честитога, под окриљем Његових просвећених влада пробавио је Вук Караџић, утврђујући јој словесни орган, лепи српски језик и оданде прославио са песама име српско по широкои свету уживајући доброчинство и гостопримство узвишенога нам краља и Гоподара, Франца Јосифа Првог — нека му јена томе и насвему у хомагијалној оданости изречена и овде прва и највиша хвала и слава! Сетимо се благодарно, даље, великодушних основалаца и приложника наше гимназије — засто и седам година њих до седам стотина, који су се сећали нас. Не заборавимо најпосле споменути се и верних чувара завета Савиних, његових и Јанићијевић наследннка, архиепископа, митрополита п натријараха овостраних српских и Карловачких, ме/ђу њима с дубоким нризна-

њем и поштовањем Његове Светости Преузвишенога Господина Георгија утемељитеља закладе св. Саве, — који су сви мудро и суревњиво назили и пазе као два ока у глави гимназију нашу и богословију, заводе и залоге боље будућности наше и опстанка овде, од куда се већ внше од сто година занављају редови и шири коло српске интелигснције, која уноси светлост и топлоту, умност и моралност у масу народну, те да се временом и с помоћу Божјом приближимо и изједначимо кадгод с другим сретнијим и напре,"нијим. Небесноме и вечноме Патрону целокупне нросвете српског народа, Сави Немањићу; фундаторима и бившим временим Патронима Карловачке гимназије, његовим наследницима и свима њеним добротворима и старатељима; Његовој Светости ГГреузвшиеноме Господину Георгију Бранковићу, нашем данас врховном Патрону и старешини, ревнитељу и меценату овостране народне школе — нека је сада и свагда неувела слава и хвала. Слава им !

Заповеди о девет јеванђеоеких блаженетава. П. М. Бородин. С руског превео: Дим. ВитковиЂ. (Наставак). 2. Друга заиовест о блаженству. Пут блаженству, који имамо у првој заповеди Христа Спаситеља о блаженству, — пут смерности, сиротиње духовне, води другоме иуту блаженства: клажжи плачВфТи: гако т'Ти оут-кшатсА — благо онима, који илачу: јер ~Ке се ушешити — говори Христос. Вероватно чудним учиниће се многима, да се плачућима обећава блаженство, да плач може бити путем блаженству. Не мисли тако свет, не говори тако у срцу своме „син века овога." „Не они, који плачу, него они, који се веоеле, који се смеју, блажени су — говори он. Погле богатога: он живи на своје потпуно задовољство, задовољава све своје жеље, свуда га сусрета уважење и почаст, живот је за њега — ноетојано радосно весеље, и он је задовољан, весео, смеје се. Вар то није блаженство? Нису-ли дакле блажени, који се веселе? ГГогле силника света овога: он живи рахатно, једе елатко; свуда му се указују почасти, поклони, лажна ласкања; од њега зависи положај и судба многих. — и он је задовољан,