Српски сион

)>р 6

бачке конференције, на сазидавање делога парода и дркве, а на умирење — ннороднога и нноверскога света! Или су нека господа рус-тици тим грубијанством хтела, да маскирају јадну физпономпју целе конференције, а одушке даду бламажи, која их, и крај не одржане речи и не сачувана образа, чека и са другом граваминалном представксм? Г. барона Жавковића не рачуиамо у то коло, алп и он је био дужап, по својој седини и председннчкој дужиости, кад се на то нису осећали, ни иозиани нп дужни, присутних 8 свештеника, бпо је, велимо, дужан он позвати дотичне рустикусе на при стојност п дужно поштовање према узвишеној особи свога патријарха. Да, али пре тога, не би смео ни г. барон Жнвковић „нозиватп" свога патршарха, него га „молпти", као што обична иристојност налаже, и иашто достојанство и положај овога има нрава. 0 „проклпњању" не ћемо ни да говоримо, јер је то испод сваке критике и јер сумњамо, да је о њему г. барон довољно размис-лио. Некн су говорници кориговалн г. барона у конференцији, а ми се надамо, да г. барон неће у будуће својпма иредлознма тражпти рекламе, ефекта и пролаза у губљењу обзира према захтевима дужне пристојности и обичне нромишљеностн. СЈинншу са индигнацијом прелазнмо. (Четрдесетогодишњица). Парох Алексаидровски, јереј г. Стеван Болманац прославио је у ГГрокупљу (Србија) четрдесетогодишњнпу свога свештеннковања. Слављеннк био је: Од 1857 —1868. писар конзисторијални у Епархпји Горњо Карловачкој и нредавач пјенија и правила црквенога при тамошњој Богословпји. За тим ђакон у Старом Бечеју у Бачкој; но том иарохом Гатским у Епархији Темишварској. Од 1868 — 1879. иарохом Српско-Неузинским, и чланом конзисторијалним у Енархијн Темишварској. Од 1879 — 1899. у Србнјн, парохом Међуровачкпм, Впљешкпм са селом Александровом, а но регулацпјп иарохпја нарохоа Александровским од 1888, до данас. Годпне 1879. прешао је у Србнју са 300 сриских нородица, које су већииом насељене у Тонличком округу. Нека му је сретна слава! (Саблазан.) У једном Новосадском листу изашла је белешка о грдном неморалу једнога, на жалост, свештеника из епархије Бачке, што га је псти починио прошлих дана у Новом Саду. Кад би наводи белешке били истинптп, не би ималп довољно речи, да изразпмо своју осуду. Кривца би постигла заслужена казна. Увређеном достојанству свештеничкога чина и морала нашла би се задовољштина. Је ли то била цељ и поменуте белешке? Узмпмо дајесте, онда се је она могла и требала постпћн без те сканда-

лозне белешке. Има томе нроиисани пут и начин, а не износити своју бруку руглу целога света. Бива чуда и нокора, и таквих истих п већих, н код другнх народа н вероисповести, али се не износе на добош, него им се судн пред надлежним форумом. Осуђујући, најстрожије, почнњени неморал, осуђујемо н нач;;н. којим се он открива и пзноси на пијацу, (а п пред народ), н молимо наше новинарство, да у интересу јавпога морала у народу нашем, у интересу достојанства свештеничког и часги народа, своје ступце затвори таквим сензацноним и скавдалозннм вестима, а сличним неделииа и греспма да не траже казне у таквим белешкама.

Од уредништва. „Сржком Гласу и у Задар. И нама је брат мио ма које вере био; али вије о томе била реч, него о жртвовању св. Православља политичким успесима, на које сте се жртвовање ви изјавили сиремнима и вољнима. Но пошто сте се нред поставл>еним вам иитањем тргли од страхоте своје, верујемо, олако учињене изјаве, ви сте довољно показали, да се кајете и да— ретерирате. Добро, праштамо вам и — иардонираћемо вас за сада. Али одсада пазите, више и боље, шта иишете и штампате. Читуља. ^ Радивој Радуловић, I парох машвински. По обредима нашс узвншепе српско-православне цркве, нрсдадосмо црној мајци земљи, ојађемим ерцем, дана 31. деце.ибра 1898., достојно опојане земне остатке једног између првијех свештеника протопрезвитерата плашчанског, уваженог члана Епарх. Адм. Одбора, онште љубљеног старину Гадивоја Гадуловића, пароха машвинског. Сахранисмо га скромно, „по адету сриском и хршићанском", уз велико саучешће оданих му, до краја растужених и сада духовно обезглављених овчица ње г ових, те многобројног опћииства отменијег реда и с чинодјејствовањем тријух свештеника. С драгим нокојником опростио се у цркви ирото Грба, парох слушиички. нанизавши вјешто и кратко врлине живота и предности значајног му рада свештеничког. Заиста је био то човјек ријеткијех врлина, добри настир повјереног му стада, достојни слуга цркве и олтара божјег, вјерни учитељ и прави савјетник милог народа свог и живи учесник у свакој