Српски сион

О гр . 148.

1>р. 10

јаенимо питање: гпта се спе иште за кајање ? Света Црква поучава нас о томе, док смо још дјеца у малој школи, а казује нам о томе у храму, када нам у читањима својим, молитвама, пјесмама, обредима и поукама својим предлаже на размишљање и усвојење небеско учење о свему, што човјек као члан савеза са Богом треба да зна. Сабравши уједно све то што нам се у разним тим приликама о нашем питању говори, можемо укратко рећи, да се за кајање у главном иште ово троје: сазнање гријеха, иризнање гријеха и оилакивање истих. На првом дакле мјесту иште се сазнање гријеха. То стављамо на прво мјесто не можда с тога, што би то било најважније у кајању, него с тога, што морамо свакако најприје бити свјесни гријеха, ако уопће хоћемо да буде кајања. У нама мора бити жива свијест да смо грјешни. И то не само свијест оиће наше грјешности, него свијест о томе, у челу с.ио све појединце грјешни. Раагледајмо, љубазни, сада што се од нас иште ако смо ради да томе захтијеву задоволл«ш, другим ријечима: како ћемо доћи до сазнања гријеха ? Свијест о томе да смо уопће грјешни, може се у нама родити без великог нашег напора. Треба само да помислимо да смо људи, прислушајмо само часом зујање мисли што се роје у глави нашој, прислушајмо само часом неуредне откуцаје ћудљивога срца нашега, у понору којега кипе свакојаке океље, које нам вољу на све стране разапињу и ми смо се одмах увјерили да смо грјешни, ако само знамо, да је гријех свако нарушавање закона Божјег, свако безакоње (I Јов. 3, 4). Уосталом и то не. Не морамо ни прислушкивати уму и срцу својему, ради сазнања грјешности наше, јер онаје тако у бићу нашему, да је осјећамо као што и окивот свој осјећамо. Или можда није гако? Ако није, онда који је тај од смртних што о себи смије рећи, да грјешан није, да се није огри-

јешио о нпједну заповијед Божју, ако не дјелом, а оно ријечју, а ако не ни ријечју, оно бар мишљу својом? Само њешто слично рекао је о себи онај фарисеј у храму (Лука 18, 12—13), али би и њему боље било, да није ни оно рекао. Он је набројио само њеколико одредаба закона и похвалио се да их није прекршио. 11 био је осуђек, истина за хвалисање (Лука 18, 14), али и за неистину, јер ко рече на нема гријеха, тај не говори истине (I Јован. 1, 8), тај тјера у лаок Бога истинога (I Јов. 1, 10) који вели: нема човјека који не гријеши III Цар. 8, 46) и не.иа човјека праведна на земљи (Еклез. 7, 20), нити ико мооке рећи даје чист од гријеха (Нриче Сол. 20, 9). Да, љубазни, нико није без гријеха, само један Бог (I Цар. 2, 2), а човјекје грјешан, ма му окивот трајао иједан са..ио дан (Јов. 14, 4. 5). На тај начин ето долазимо ми врло лако до свијести о томе да смо грјешни. Но теже нам је доћи до свијести о томе, у че.пу смо све грјетни. А то се управо и иште ради сазнања гријеха, које је саставни дио кајања. Морамо дакле знати, како ћемо до те свијести доћи. Да дођсмо до свијести о гријесима својим појединце, ваља да се непомућеном погледу душе наше отвори сав окивот наш неискајаии, са свима мислима, ријечима и дјелима у њему, све што смо мислили, рекли и учинили, а нијесмо смјели ни помислити, ни рећи, ни учинити, исто тако и све што нијесмо помислили, рекли и учинили, а морали смо помислити, рећи и учинити, јер није гријех само оно што је урађено против закона, него је гријех и оно што је против воље закона пропуштено учинити. Све то раскрити пред собом, огроман је посао. Иште се за то много прибраности. А у вреви овој свјетскеј, у навали брига што их сваки човјек има да брине, мучно је прибрати се у толикој мјери, колико у том послу треба. Зато, ако ћемо посао тај да обављамо, ваља да бирамо за њега часове најмирнијега спокојства. У вече, прије спавања, када нас околина наша не обе-