Српски сион

С тр. 214.

„СРПСКИ

СИОЕ ћ .

Вр. 14.

рађа право и иотиуно кајање? Каквим родом сазријека цк -ктх поклаша? 'Греба то да учинимо, јер разуман човјек све разгледа (Г. Кор. 2, 15), тражи и испитује што је добро, да га се онда држи (Г. Солуњ. 5, 21), разуман човјек гледа у што труд свој и муку своју улаже. Није света књига, али дивно је написана. Написана је још у млађано доба хришћанске Цркве. Бујна машта искитила је књигу ту сликовитим језиком, напунила је измишљеним сликама, а међу њих је уплела и многи мирисни цвијет правога духа хришћанскога. Па и ако нам та књига и није предана као правило вјере наше, ипакјеможемо читати и користити се из ње онијем, што у њој има доброга, истинитога, хришћанскога. Књига та зове се: Јермин „Пастир". Када год на кајање помислим, свагда се сјетим једне слике у томе „Пастиру" и вавијек ми се чини, да је писац те књиге на оном мјесту гдје о кајању говори, врло кратко и врло лијепо одговорио на наше питање о плодовима кајања. Па пошто о томе сада и говоримо, хоћу ту слику да вам покажем пред духовним очима вашима. Можда ће се и вама допасти. да ће те је и ви завољети, па као милу за свагда и запамтити, а уз њу и оно што она казује. Ријечима описана је та слика од прилике овако: Пастир гледа анђела Божјег Михаила међу многим народом око једнога бујнога зеленога дрвета. Анђео одрезује са дрвета гранчицу по гранчицу и дијели те зелене гранчице народу. Свако добије своју гранчицу, здраву и једру, бујну и зелену, и одлази с њом. Послије тога слика се мијења. Анђео зове сваког којему је гранчицу дао, да са својом гранчицом пред њега дође. Долазе људи и носе гранчице што их добише. Али како оне сада изгледају! Гдјекоји пружа пред анђела гранчицу опет здраву и зелену, код гдје-

којега је на њој родио и красан плод. Други опет држи у руци гранчицу увелу, жалосну, смежурано на њој и лпшће и кора зелена, која је још овдје ондје и огуљена и повријеђена. Напошљетку долазе њеки, којима је у руци мјесто зелене гранчице прутић, сух, труо. Анђео их све срета и гледа им гранчице, па оне који су донијели гранчице са плодом, исто тако и оне на чијим гранчицама и ако није било плода, али су биле здраве и зелене, упућује у сигурну тврду кулу; оне пак у којих су биле гранчице увеле, мјестимиЧно и повријеђене, шаље анђео Пастиру да му их предаду, да их посади у земљу и залије. И гле! Многе од тих гранчица повратише се, оживјеше, заједрише и зазеленише, многе и родом уродише. Постранце стоји св. Јерма, гледа и чудом се чуди, па моли пастира да му разјасни, шта је то било. Пастир му тумачи слику, па му вели: видиш, они са сухим и трулим прутићима, то су л>уди изгубљени; њима нема помоћи, јер су се одметнули од Цркве и за Бога су умрли. У којих пак видиш да прутић још није труо, али је сух, то су притворице, који грјешника заводе са пута покајања. А они са увелим гранчицама, то су људи, који су повриједили добивени печат у крштењу, али се кају, и кајањем се обнављају.*)... Довде вам испричах, како је пастир св. Јерми описану слику истумачио. Ето вам дивни илод кајања! Да, љубазни, светим крштењем смо се родили за нови благодатни живот. Кроз њега смо постали хришћани и добили рајску гранчицу благодатних дарова, помоћу којих можемо успјевати.у сваком добру и живот свој плодоносним учинити. Али онај печат светиње, који смо у крштењу добили, повређујемо ми по слабости своје воље. И мало по мало, уваљујући се у грјешан живот, вене у том животу гранчица благодатних дарова, коју са крштењем добисмо, те се и *) М'[§пе, Ра1го1о§. сигз. сошр1. 8епез дгаеса. Т. II. со! 971. и даље.